Држава која зрачи

– Здраво газда, донео сам неку гвожђурију ноћас. Богами је тешка – каже, знојећи се, крадљивац секундарних сировина.

– Попиј једну љуту, стварно си чудан, као да зрачиш – постаје заинтересован газда, јер примећује да његов човек поред камионета, усред брда гвожђурије – светли.

Флуоресцентни крадљивац се опет пипа за чело, осећа израслине, срце му лупа, шаке почињу да му расту, стопала се шире...Изненада се чује звук хеликоптера који надлећу отпад, сноп светлости рефлектора из ваздуха лови шефа и лопова који више не личе на себе него на сиромашне зомбије који су покушали да се обогате осиромашеним уранијумом.

Банализација учесталих крађа у нуклеарном комплексу у Винчи, заправо најбоље одсликава колико су ти случајеви апсурдни за озбиљну државу. За кратко време откривено је шест упада крадљиваца на територију на којој су смештени ЈП „Нуклеарни објекти Србије” и Институт „Винча”. 

У два прастара хангара, која подсећају на шупе, али запуштене, чува се и радиоактивни отпад који се складиштио после фисије заједничке државе. Пословодство НОС-а, које управља нуклеарном безбедношћу земље, нема детаљне податке о радиоактивним материјама које крију хангари, тако да би, у некаквом тарантиновском сценарију – а немојте да сте скептични унапред, било је у овој земљи и луђих ствари – ловци на секундарне сировине заиста могли да покупе са собом и сировине за сасвим пристојну нуклеарну бомбицу.

Пословодство НОС-а нема нарочити избор него да плаћа приватно обезбеђење. Колико пара, толико и безбедности. Претходна влада НОС није ни уврстила у буџет, па им је Дачићев кабинет на једвите јаде у ребалансу доделио средства за плате до краја године.

Џиновски комплекс се, практично, обезбеђује само на улазним капијама. Али, показало се да крадљивци у комплекс улазе нешто лакше него деца у играоницу. Толико су опуштени, да паркирају камионете уз саму жицу, како се не би килавили, носећи гвожђе до шуме.   

Држава би зато морала да нуклеарни комплекс препусти својим безбедносним службама, јер би се једне ноћи могло догодити да уместо ситне бораније, у комплекс упадну много жешћи типови. Само нам још то фали: да опасне радиоактивне сировине српског порекла, заврше у бомби некаквог лудака...

Али, наш национални спорт је да изазивамо судбину. Има томе десетак година, када је из Института „Винча” изашао црвени „југо”, носећи у пртљажнику радиоактиван отпад. Возач је успут свратио на пиво, лопови су украли аутомобил. До сада је ова легенда толико накићена, до тезе да је „југо” завршио на црном тржишту осиромашеног уранијума, достигавши, сиромашак, цену „ферарија”. 

„Југо” је у гепеку, срећом, носио радиоактивни громобран, а медији су апеловали на лопова да га не износи на бувљак, како пола града не би за једну ноћ порасло за 15 центиметара и добило шести прст на нози.