Стварност је мртва

У Паризу се почетком марта, у 77. години, упокојио Жан Бодријар, француски социолог и филозоф светског реномеа, провокатор, вехементни критичар медија и конзума. Био је слављен и оспораван. За једне је био "мислилац екстрема", "терорист теорије" за друге "Дејвид Бови савремене филозофије". Једни су га убрајали у нихилсте, други у моралисте. Био је један од најутицајнијих мислилаца постмодерне. За разлику од француске интелигенције, која је подизала глас протеста, сричући моралне петиције, он се клонио заводљивог изазова интелектуалне моћи, задовољавајући се пуантираним анализама стварности које су бивале све радикалније као сушта супротност општем конзенсу јавности у односу на рат у Голфу, у односу на тероризам и медијалну доминацију. Познат је постао својим испитивањем значаја симболичних система на модерно друштво. "Човек који на дан демонстрација седи и буљи у празан екран" – то је метафора којом је Бодријар описивао људе позног 20. века.

Бодријар је рођен 1929. у Ремсу. На париској Сорбони је студирао германистику, преводио Хелдерлина и Брехта. Докторирао је у фаху социологије код Код Жан-Пјер Лефевра делом које је доцније објавио под насловом "Систем ствари". Коментори његове дисертације су били Пјер Бурдије и Роланд Барт. Дисертација је била његово прво испитивање проблема опсцености модерног друштва оличеног у конзуму, који је људима обећавао срећу.

Заборавите Фукоа

Бодријарево основно дело "Реквијем за медије" је нека врста "анти-медијалне-теорије". Његова теорија о "симулацији" и "симулакрима" описује да су "слике постале моћније од саме стварности", што грубо ограничава слободу. "Хиперрелни свет је заводљив и он манипулира конзументе, а званично проглашене вредности су само модели и симулације". Као критичар и теоретичар постмодерне бавио се проблемима виртуeлности, сајберспејса, симулације, глобализације и фундаментализма, 11. септембром и медијским феноменом "Велики брат". До радикалног обрта је дошло средином седамдесетих година након антрополошке студије "Симболична размена и смрт", којом се Бодријар дефинитивно одвојио од париског интелектуалног миљеа.

Његова књига "Заборавите Фукоа" била је отворена провокација и обрачун са митовима класичне левице. Некадашњи марксиста јавно се подсмевао друштвено-политичким утопијама и уверењу, да интелектуалци могу утицати на политику. То за њега није значило повлачење у кулу од слоноваче, већ активно деловање. Био је професор на универзитету у Нантеру, трабанту Париза. Његова централна тема је била: нехуманост у друштва конзума и његових симбола. Виртуелна реалност заводи и обмањује потрошаче.

Мода, модел, маса и медији – чине централни регистар његових оперативних појмова. Критику конзума је доцније проширио и на целокупни спектар глобализације: поједносатвљење закона слободног тржишта оличавало је за Бодријара сушту супротност слободи, односно илузију. Друга његова животна тема је била: виртуелна реалност коју производе медији. "Медији су постали моћнији од саме стварности" прегнантно је гласила његова генерална оптужба. Круна те Бодријарове тезе састоји се у тврђењу да се рат у Голфу уопште није збио односно да је то била виртуелна представа такозваног "чистог рата".

У париском "Монду" је после 11. септембра 2001. писао: "Сви смо ми тајно сањали о том акту самоуништења". Предмети његових социолошких анализа, полемика, трактата на трактат, памфлета на памфлет и других провокација су били дискурс постмоденре и измена пардигми епохе у свим фазама њиховог настанка. "Метафора уступа пред метастазом понављања једног те истог. Катастрофа не значи смрт и крај, већ разуларени и неконтролисани раст; крај дијалектичког попришта између силе и противсиле је известан; "зло" више не може бити побеђено. "Системи се сами регулишу кроз колапсе, вирусе, сиду, рак, тероризам". Постмдерна је осамдесетих година постала монденски појам и магична опсесија која је у једном таласу омађијала европску инетелигенцију. Постмодерна је код Бодријара значила: цивилизација је прекорачила тачку свог кључања односно сада се налази на путу свог хлађења. Постмодерна ступа на сцену и много што шта се дешава, али ништа се битно не збива.

Догађаји који се збивају само су симулација. У новој ери, ери постисторије, нема ни истине ни политике. Док је Ниче је још са "смрћу Бога" имао посла, дотле ми, коначно модерни, имамо посла са "крајем историје и крајем политике". Шестедесет осма година је била још последњи трзај историјског струјања, после које отпочиње "агонија стварности". Бодријарова централна теза гласи: све је фалсификовано – друштво и њени модели, новац и ствари, стварност и медији, слике и текстови, истина и ангажман, жудња и сексуалност. Стварност је мртва, ми смо је убили, гласи његово ничеанско "вјерују" у бескрајним варијацијама.

Све је опсена

Отуда се све његове књиге читају као реквијеми. Све је опсена у форми хиперреалистичке семиотике. "Све је настало, манипулисано и одређено кроз артифицијелну интелигенцију и друге механизме опсене и обмане". Оно што је некада стварношћу називано, ишчезло је у некакв "као да" – модус егзистенције, у привид и опсену свемогућих медија, тако да није више могуће разликовати реалност од сопствене симулације.

После пада Берлинског зида и "повратка историје" након "њене смрти" (Ниче, Фукајама), Бодријар је направио нагли и радикални заокрет ка својој теорији изван симулације "истине" и "живота" односно ка старој супстаци као корективу. Напрасно је окренуо леђа левици и окренуо новој десници. Фундаментализам је за њега друга страна медаље "безбожног Запада". Реакционарни пророк је ликовао и славио своја пророчанства видевши у исламистичком фундаментализму фројдовски "повратак потиснутог".