Још један плес, господине Стриндберг

Од нашег специјалног извештача

Париз – Геније, лудак, алхемичар, љубоморан, сујетан, дрзак, обестан, мизоген, анархист, вагабунд… Какав је стварно био Аугуст Стриндберг?  Он сам је говорио: „Никоме нисам досадан чини ми се зато што имам више лица.”

Али, које је његово право лице? Како бисмо његову личност поставили на сцену? Век после његове смрти Шведски институт у Паризу бацио је светло на Стриндбергове бројне идентитете, изложбом његових фотографија.

Мада је најпознатији као драматург чији комади се играју широм света, познато је да се није изражавао једнострано, само речју, односно писањем, већ да је био наклоњен сликарству и фотографији.

У различитим периодима свог живота интензивно се посвећивао сликарству, а док је живео у Паризу, размишљао је, чак, да се посвети и учењу тог заната. Нарочито је био привржен сликању природе, посебно шведског архипелага, али временом су његова дела постала суморнија, а море главни мотив.

Још као адолесцент, међутим, био је заинтересован за фотографију, тада још нови медиј (Стриндберг је рођен 1849. године, а настанак фотографије се званично везује за 1839).

Фотографија га је најпре занимала из угла науке, као чудо технике, али касније је његово интересовање имало смелије амбиције и идеје. Волео је да се фотографише, а такође је и сам фотографисао своју породицу, пејзаже, експериментисао са светлом. Данас је остало тек око шездесетак његових фотографија.

Највећи део експоната на изложби су фотографски портрети његове маленкости, који заузимају читав један зид галерије, уз пропратни текст о његовој сујети. Стриндберг је обожавао да се слика. Код фотографа је увек свраћао уредно одевен, чак налицкан, са још уреднијом фризуром, брковима и брадицом између доње усне и браде.

Његов стил одевања био је онакав какав је тада неговала буржоазија, прилично неосетљив на модне тенденције, али ипак често са свиленом марамом ноншалантно везаном око врата.

Још у своје време Стриндберг је сматран великим кицошем, чак сујетним снобом, а глумац Аугуст Фалк, с којим је заједно основао експериментални театар у Стокхолму, описао га је својевремено као најкокетнијег мушкарца којег је икада срео.

Цео свет је за Стриндберга био позоришна сцена. Он је одлично знао да је костим веома важан и изван театра. У бити стидљив и плашљив приликом иступа у јавности, стално се трудио да превазиђе недостатак самопоуздања. У таквим моментима одећа је за њега представљала начин прерушавања.

Стриндберг је био космополита и за себе је говорио да је, пре свега, Европљанин. Део свог живота провео је у Немачкој, Француској, Швајцарској, Данској и Аустрији, где је упијао интелектуалне тенденције своје епохе. Швајцарска је за њега била место демократије и слободе, док се Немачкој дивио као земљи где налазимо „мушкарце достојне тог имена”.

Међутим, Париз је за њега представљао културну престоницу коју је сањао да освоји. Да покори тај бастион елитне културе коју је презирао. Неке од његових књига написане су прво на француском.
Шведски институт у Паризу се посебно потрудио да ове године подсети овај град на писца који га је волео.

Последњи викенд у септембру био је и Стриндбергов, јер су одржане манифестације „Још један плес, господине Стриндберг” и „Добро вече, господине Стриндберг” у Шведском институту и међународна конференција на Сорбони под називом „Стриндберг и наслеђе”. Програм је настављен и у октобру јавним читањем његових дела. 

„Ја сам враг који има више од једног трика у својој торби”, говорио је Стриндберг који и данас фасцинира и провоцира позоришну публику свуда у свету, остајући у срцу сложених дебата.
Ни век после његове смрти, полемике о његовој личности не бледе.

Да ли је био женомрзац или, напротив, супротно од тога, једна је од полемика која је инспирисала глумицу Жилијет Бинош да прихвати улогу у савременој верзији његовог комада „Госпођица Јулија” на француском. А кад је прихватила, та улога ју је узела под своје, јер, како рече данска глумица Гита Норби, која игра у његовом комаду „Мртвачки плес”, Стриндберг улази у душу без милости.