Књегиња Долгорукова лечила Србе

Кад је дошло време за ослободилачки рат, у јесен 1912. године, у Србији је било свега 370 лекара, од тога 60 активних официра. За потребе војске мобилисано је 296 лекара, којима је требало обезбедити санитетску помоћ за 286.800 војника у 11 дивизија, 2 војске, 30 резервних болница по Србији и 24 у Београду. Међу њима и 18 жена лекара. За све остале послове по срезовима и окрузима остало је 74 лекара, неки стари и неспособни.

У таквој ситуацији Српско друштво Црвеног крста обраћа се преко женевске централе свим националним друштвима за помоћ. И она стиже, прво руска (московска иверска) у Београд и књегиње Јелене Петровне Романове (кћи Краља Петра) у Врање, затим многе друге буквално из свих земаља Европе, са укупно 185 лекара, неколико стотина чланова медицинског особља и богатом санитетском спремом, укључујући и три рендген апарата (два у Београд и један у Врање).

Поред њих долази још око 20 добровољаца, највећим делом Руса, који ће касније остати у српској војсци. Oстали су и Пољакиња Слава Сипњевска, Италијан Луиђи Лавадино и Немац Франк Мижо. Укупно је стигло 16 мисија, које су распоређене по највећим центрима (Београд, Ниш, Ваљево, ослобођено Скопље).

Највише је било Руса, Чеха, Словенаца и других словенских лекара с територије Аустроугарске, али и других – Аустријанаца, Немаца, Италијана, Холанђана, Скандинаваца. Њихова помоћ била је више него драгоцена, заправо спасоносна, нарочито у погледу хируршке помоћи. Тако су руски лекари оперисали у Скопљу и Прилепу, а швајцарски при освајању Једрена.

У току „Јадранске операције” у северној Албанији, у Љешу су радиле две руске болнице, а из Медове је руски болнички брод „Петербург” евакуисао 550 српских рањеника и 250 пегавичара.
И у другом рату који је започет нападом Бугарске ноћу 16/17. јуна 1913. по старом календару , нашавши се пред масом рањеника и експлозивном епидемијом колере, српски Црвени крст поново тражи страну помоћ.

Одазива се 10 земаља (Енглеска и Шкотска, Данска, Белгија, Холандија, Шведска, Норвешка, Немачка , Русија, Мађарска и Аустрија) са 85 лекара. Посебно су биле драгоцене екипе лекара бактериолога и инфектолога, међу њима једна аустријска и једна руска екипа за колеричне болеснике.

Руску је водила књегиња др Софија Алексејевна Долгорукова, која се сместила у центар епидемије у Кочане с два лекара и пет сестара, лечећи 2.000 колеричних болесника (преживело 1.200), заједно с три српске пољске болнице и др Пшиходом из Беча. Аустријска је радила у Чачку за грађанство.

У току рата професор др Војислав Ј. Суботић је организовао у Београду 13 стручних састанака у којима су учествовали сви страни лекари који су се у Београду налазили. Ту су се чуле многе новине примењене у лечењу, највећа од свих Суботићева о шивењу повређених крвних судова по којој је постао познат у свету.

Без ове стране медицинске помоћи, богате како у кадру, тако и у опреми и материјалу, велики број рањеника и колеричних болесника остао би без адекватне помоћи, и не само они, већ и многобројно грађанство, чији су лекари били ангажовани у оперативној војсци.

Рибникари рањени у биткама за Куманово и Једрене

Сва три оснивача „Политике”, лекар др Слободан и његова браћа Дарко и Владислав Рибникар, учествовали у балканским ратовима. Двојица су била и рањена, Дарко 10/23. октобра 1912. у Кумановској бици, а Владислав 12/25. марта 1913. при освајању Једрена.