Knjeginja Dolgorukova lečila Srbe

Kad je došlo vreme za oslobodilački rat, u jesen 1912. godine, u Srbiji je bilo svega 370 lekara, od toga 60 aktivnih oficira. Za potrebe vojske mobilisano je 296 lekara, kojima je trebalo obezbediti sanitetsku pomoć za 286.800 vojnika u 11 divizija, 2 vojske, 30 rezervnih bolnica po Srbiji i 24 u Beogradu. Među njima i 18 žena lekara. Za sve ostale poslove po srezovima i okruzima ostalo je 74 lekara, neki stari i nesposobni.

U takvoj situaciji Srpsko društvo Crvenog krsta obraća se preko ženevske centrale svim nacionalnim društvima za pomoć. I ona stiže, prvo ruska (moskovska iverska) u Beograd i knjeginje Jelene Petrovne Romanove (kći Kralja Petra) u Vranje, zatim mnoge druge bukvalno iz svih zemalja Evrope, sa ukupno 185 lekara, nekoliko stotina članova medicinskog osoblja i bogatom sanitetskom spremom, uključujući i tri rendgen aparata (dva u Beograd i jedan u Vranje).

Pored njih dolazi još oko 20 dobrovoljaca, najvećim delom Rusa, koji će kasnije ostati u srpskoj vojsci. Ostali su i Poljakinja Slava Sipnjevska, Italijan Luiđi Lavadino i Nemac Frank Mižo. Ukupno je stiglo 16 misija, koje su raspoređene po najvećim centrima (Beograd, Niš, Valjevo, oslobođeno Skoplje).

Najviše je bilo Rusa, Čeha, Slovenaca i drugih slovenskih lekara s teritorije Austrougarske, ali i drugih – Austrijanaca, Nemaca, Italijana, Holanđana, Skandinavaca. Njihova pomoć bila je više nego dragocena, zapravo spasonosna, naročito u pogledu hirurške pomoći. Tako su ruski lekari operisali u Skoplju i Prilepu, a švajcarski pri osvajanju Jedrena.

U toku „Jadranske operacije” u severnoj Albaniji, u Lješu su radile dve ruske bolnice, a iz Medove je ruski bolnički brod „Peterburg” evakuisao 550 srpskih ranjenika i 250 pegavičara.
I u drugom ratu koji je započet napadom Bugarske noću 16/17. juna 1913. po starom kalendaru , našavši se pred masom ranjenika i eksplozivnom epidemijom kolere, srpski Crveni krst ponovo traži stranu pomoć.

Odaziva se 10 zemalja (Engleska i Škotska, Danska, Belgija, Holandija, Švedska, Norveška, Nemačka , Rusija, Mađarska i Austrija) sa 85 lekara. Posebno su bile dragocene ekipe lekara bakteriologa i infektologa, među njima jedna austrijska i jedna ruska ekipa za kolerične bolesnike.

Rusku je vodila knjeginja dr Sofija Aleksejevna Dolgorukova, koja se smestila u centar epidemije u Kočane s dva lekara i pet sestara, lečeći 2.000 koleričnih bolesnika (preživelo 1.200), zajedno s tri srpske poljske bolnice i dr Pšihodom iz Beča. Austrijska je radila u Čačku za građanstvo.

U toku rata profesor dr Vojislav J. Subotić je organizovao u Beogradu 13 stručnih sastanaka u kojima su učestvovali svi strani lekari koji su se u Beogradu nalazili. Tu su se čule mnoge novine primenjene u lečenju, najveća od svih Subotićeva o šivenju povređenih krvnih sudova po kojoj je postao poznat u svetu.

Bez ove strane medicinske pomoći, bogate kako u kadru, tako i u opremi i materijalu, veliki broj ranjenika i koleričnih bolesnika ostao bi bez adekvatne pomoći, i ne samo oni, već i mnogobrojno građanstvo, čiji su lekari bili angažovani u operativnoj vojsci.

Ribnikari ranjeni u bitkama za Kumanovo i Jedrene

Sva tri osnivača „Politike”, lekar dr Slobodan i njegova braća Darko i Vladislav Ribnikar, učestvovali u balkanskim ratovima. Dvojica su bila i ranjena, Darko 10/23. oktobra 1912. u Kumanovskoj bici, a Vladislav 12/25. marta 1913. pri osvajanju Jedrena.