Откривање Америке: Приватна империја

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Упитан од једног колеге из нафтног еснафа да ли ће његова компанија можда размотрити да више рафинерија изгради на домаћем терену, како би земљу заштитила од евентуалних несташица ако избије нека криза, Ли Рејмонд је одговорио: „Ми нисмо америчка компанија и ја своје одлуке не доносим на основу тога шта је добро за Америку”.

Ли Рејмонд је бивши (од 1993. до 2005, када је отишао у пензију са отпремнином од 398 милиона долара) први човек прво „Ексона”, а од 1999, после спајања, „Ексон Мобила”.

Поменута анегдота је једна од бројних пикантерија из нове корпоративне биографије данас највеће компаније на свету, чији је годишњи приход (486,4 милијарди долара) већи од бруто националног производа већине земаља света.

Разумевања ради, профит за прошлу годину који је остварио „Ексон Мобил” (41 милијарди) отприлике је подједнак свему што се годишње произведе и кроз услуге размени код нас, у Србији.

Наслов обимне књиге са црним корицама, што многи тумаче као алузију на „Тамну страну” из популарног серијала научно-фантастичних бајки „Звездани ратови”, гласи: „Приватна империја: Ексон Мобил и америчка моћ”.

Резултат је петогодишњег истраживања Стива Кола, бившег спољнополитичког дописника и извршног уредника „Вашингтон поста”, а данас колумнисте „Њујоркера” и председника лево од центра оријентисаног института „Фондација нова Америка”.

Да је реч о озбиљном аутору и добро истраженој теми, сведоче две Пулицерове награде – овде најпрестижнијих признања за новинарство и публицистику – које је Кол добио за своје текстове и књигу са подједнако тешком темом: тајном историјом ЦИА у Авганистану.

Упознао сам га на промоцији књиге у вашингтонском Демократском националном клубу жена, где је објашњавао како је, мукотрпно, али на крају успешно, прикупљао грађу о корпорацији познатој по својој затворености, контроли информација за јавност и изузетно чврстој унутрашњој дисциплини.

Да се нису радо одазивали захтевима за разговоре и достављање података није тешко претпоставити, мада се из садржаја књиге види да је заснована и на доста разговора са анонимним инсајдерима. Овде међутим постоје и заобилазни путеви да се дође до података о онима који нерадо сами говоре о себи.

На основу Закона од слободи информација, Кол је од Стејт департмента добио повећи досије дипломатских депеша о „Ексон Мобилу”, а други рудник поузданих чињеница били су судски предмети. „Сви се суде са ’Ексоном’ и ’Ексон’ се суди са свима”, објаснио је овај метод.

До чега је дошао и шта ова биографија открива о Америци и њеној моћи? Одговор на ово питање делимично је већ наведени цитат изјаве бившег челника Рејмонда, који указује да је „Ексон Мобил”, у данашњој инкарнацији, а и пре тога, „корпоративна држава у америчкој држави”, а уједно је и „највећа концентрација неизабране власти у западном свету”.

„’Ексон Мобил’ у већој мери обликује нашу енергетску политику и економију него наша демократски изабрана влада”, један је од закључака истраживања Стива Кола.

Најуспешнија корпорација у историји корпорација и један од најуспешнијих бизниса које је произвео амерички капитализам, профитабилно је постојанији од других симбола америчке привредне моћи: „Џенерал моторса”, „Ју Ес стила”, „Ај-Би-Ем-а”...

Реч је о истинској „приватној империји”, која води своју сопствену спољну политику, користи сопствене књиговодствене методе за мерење своје успешности и вредности свог капитала, понашање својих запослених (више од 80.000 у 160 земаља у којима послује) контролише као истинска полицијска држава, и која, судећи по свом саботирању сваке делотворне акције за спречавање климатских промена, несумњиво припада поменутој „тамној страни”.

Драматуршки, књига почиње неславном епизодом: еколошком катастрофом коју је у марту 1989. у приобаљу Аљаске изазвао удес џиновског танкера „Ексон Валдез” за чијим је кормилом био пијани капетан.

Тај догађај је искоришћен за промену на врху и унутрашњу реорганизацију, која ће са једне стране изузетно заоштрити интерна правила и процедуре, а са друге, у новом међународном окружењу које ће неколико месеци потом, у новембру 1989,  донети пад Берлинског зида, компанији омогућити да се боље од других снађе у послехладноратовском поретку и у потоње две деценије своје приходе учетворостручи!

Био је то период пораста „економског национализма”, оличеног у склоности влада земаља које су поседовале нафту да поврате и задрже контролу над својим минералним благом. Пошто свака нафтна компанија, да би опстала и напредовала мора да сваке године отвара онолико нових налазишта за колико смањи резерве на постојећим, то је  за „Ексон Мобила” био изазов коме је успешно изашао у сусрет.

Са једне стране и најнационалистичкијим владама је била потребна технологија западних компанија, али на принципу уговора за сваки конкретан посао. И наравно, те владе нису желеле да се петљају са малима, па је „Ексон Мобил” у том погледу искористио све своје предности.
Са друге, окренуо се тамо где у потрази за нафтом и гасом дотле није био: ка Африци и Југоисточној Азији.

А то је, између осталог, подразумевало сарадњу са диктаторским и корумпираним режимима, при чему се, као истински „суверени ентитет”, „Ексон Мобил” водио сопственим интересима, који нису увек били усаглашени са онима америчке владе. Свако је имао своју политику и своју „суверену сферу”.

На питање ко је био моћнији, Кол је речит одговор пружио описом садржаја једне депеше амбасадора у Чаду из 1999, у којој се он Стејт департменту жали да „Ексон Мобил” игнорише америчке дипломате.

„А зашто би било другачије”, објаснио је Кол. „’Ексон Мобил’ је у само један пројекат тамо уложио 4,2 милијарде, док је амбасадор за све програме у тој земљи имао фонд од само три милиона долара”. Треба ли већег доказа да је заиста реч о „приватној империји”.

У Африци, корпорација је имала сопствене војске, или изнајмљивала туђе и спроводила обавештајне операције које су биле веће од оних у надлежности локалне станице ЦИА. У побуњеном делу Индонезије, у побуњеној покрајини Аће, обезбеђивала је плате владиним снагама које су заробљене устанике ликвидирале на њеном земљишту.

Та пракса је настављена и кад је америчка влада због таквих кршења људских права обуставила помоћ индонежанској армији.

Кол наводи и епизоду са сусрета Ли Рејмонда са Владимиром Путином у Њујорку, када су преговарали о томе да „Ексон Мобил” купи већински удео у „Јуосу”, тада у власништву петро олигарха Михаила Ходорковског (данас у затвору због преваре и утаје пореза).

„Да ли то значи да кад год желим нешто од ’Јукоса’ треба да разговарам с вама?”, питао је према Коловим изворима Путин. „Па тако је свугде”, наводно је хладно одговорио Рејмонд.

Као мултинационална компанија, „Ексон Мобил” је „суверени ентитет”, неповезан са САД или било којим другим  националним системом. „Ми само видимо да владе долазе и одлазе”, прокоментарисао је ово, према књизи, Рејмонд.

Стив Кол је изнео и детаљну хронологију крсташког рата „Ексон Мобила” против доношења мера којима би се смањиле емисије штетних гасова који настају сагоревањем фосилних горива (у највећој мери нафте).

У ту сврху је лобирао у Конгресу (што је овде „легална корупција”), финансирао многе институте и подмићивао научнике да би сејали сумње у ваљаност налаза о узроцима глобалног загревања. То, као и чињеница да је Рејмонд био близак са потпредседником Диком Чејнијем, објашњава и зашто је Бушова Америка игнорисала глобални споразум о томе, Кјото протокол.

Чини ми се да је срж биографије „Ексон Мобила” (обе компаније су почеле као „бебе” настале разбијањем монополитистичког „Стандард ојла” Џона Рокфелера, још 1911.), најбоље сажео колега Дејвид Биело, новинар који се бави еколошким темама у магазину „Сајентифик Америкен”:

„Нафта је прљав бизнис и ’Ексон Мобил’ је често играо прљаво, али у наше име. Моја сабраћа Американци и ја јефтину енергију сматрамо својим правом и решењем за све проблеме”.