Замка украјинског заједништва

Вођена сазнањем да само удруженим снагама може да се супротстави владајућој украјинској партији шефа државе Виктора Јануковича, украјинска опозиција збија редове уочи предстојећих парламентарних избора.

Украјинска демократска алијанса за реформе (Удар), коју предводи чувени боксерски шампион Виталиј Кличко, скинула је са листе кандидата за изборе 26 својих чланова – све у корист опозиционог блока „Баткившчина” који чине партија бивше премијерке Јулије Тимошенко и још неколико мањих странака.

„Баткившчина“ је узвратила скраћујући своју листу за 26 имена – у користа Удара.
Рачуница удруживања је проста: истицањем заједничких кандидата неће се улудо расипати гласови, чиме се увећавају шансе да се надмаши владајућа Јануковичева Партији региона (ПР).

„Главни циљ формирања таквих коалиција јесте повратак Украјине на демократски, европски пут развоја, као и опозив актуелног председника”, изјавио је један од лидера опозиције Арсениј Јаценјук.

Једнако важно, по њему, јесте и ослобађање из затвора бивше премијерке Тимошенко и опозиционара Јурија Луценка.  

Изборна сцена је већ увелико узаврела. Техничке припреме за гласање су у завршној су фази. На око 35.000 бирачких места инсталиране су камере за надзор, биће отворено и 114 гласачких места у иностранству, у 77 држава.

До 28. октобра, када ће пунолетни житељи државе одлучивати ко ће из 22 партије учеснице заузети неко од 450 места у Врховној ради, остало је тек да се обаве ситна дотеривања.

У средишту пажње јавности је питање да ли ће опозиција успети до краја да пронађе заједнички језик и заиста се наметне као јак противник Партији региона. Судећи према најавама о „скидању” својих кандидата, „Баткившчина” и Удар размишљају у том правцу. Проблем је што је удруживање пред изборе далеко једноставније него постизборно дељење власти, што добро знају и партије и бирачи.

Опозиција је 2004. управо удруженим снагама изнела „Наранџасту револуцију”, али земљу после тога није успела да поведе у правом правцу, упркос неподељеној подршци грађана.

Управо ту лежи замка коју носи садашње опозиционо заједништво. За разлику од 2004, тај сегмент украјинског страначког деловања нема у овом тренутку човека који би могао да преузме улогу истинског ујединитеља.

Виктор Јушченко је скрајнут на маргину политике. Јулија Тимошенко је у затвору. Тешко је веровати да би Виталиј Кличко или Арсениј Јаценјук могли да се наметну као њихови наследници.

Проблем је и то што је први циљ Тимошенкове – лична слобода, ма колико она настојала да голготу затворских дана претвори у политички капитал. Уосталом, на председничким изборима 2010. она је поражена у директном огледању са Јануковичем, а тим поразом обележена је и њена позиција у садашњој парламентарној изборној трци.

Важан моменат пред изборе је и стратешка „клацкалица” на којој се Украјина објективно, не само својом заслугом, поново нашла.

Јасно изражена жеља Украјинаца за европским интеграцијама није баш примљена широко раширених руку бирократа у Бриселу. Разлог је врло једноставан: пријем друге по величини државе на континенту и њених више од 48 милиона становника у ЕУ није исто што и чланство неких малих држава.

У случају пријема Украјине морало би да се води рачуна о многим чињеницама – од економске снаге будуће чланице, њене географске величине, војне моћи, географског положаја, броја становника... па до историјске и привредне повезаности са Русијом и другим државама некадашњег СССР-а.

Европски амбасадори у Кијеву већ су јасно поручили да избори нису довољни за потписивање Споразума о асоцијацији Украјине и ЕУ, који се најављује извесно време.   

С друге стране, Кијеву се из Москве нуди стратешка сарадња. Реч је о чланству у такозваном Царинском савезу који сада сачињавају Русија, Белорусија и Казахстан. Како је недавно изјавио украјински премијер Никола Азаров, чак 40 одсто робне размене Украјине обавља се управо са те три земље.

Свакако јак адут који прати позив јесте то што би, у случају придруживања трима бившим совјетским републикама, гас који Украјина купује од Русије уместо садашњих 426 долара за хиљаду кубних метара коштао само 160 долара.

Истовремено, 30 процената трговине иде на ЕУ, тако да би и учлањење у зону слободне трговине са овим делом Европе умногоме подстакло боље пословање украјинске привреде. То, како се изразио премијер, „одговара националним интересима земље”.

„Наш интерес је да тргујемо и са једном и са другом страном”, каже Азаров.
Предстојећи парламентарни избори неће дати коначан одговор на дилеме, али одлука бирача ће на њих свакако утицати.