Деца глобализације

Од нашег специјалног извештача
Букурешт, марта – Дуго нисам био у Румунији. Толико дуго да је Николае Чаушеску у том међувремену у Букурешту успео да подигне мегаломанску грађевину од хиљаду просторија, другу по пространству зграду на свету где је данас национални парламент.

Пре него што је током револуције 1989. диктатор убијен, овде се уз много горке ироније говорило да је Румунија земља великих перспектива – и да ће таква заувек и остати. Прошло је отад 17 година и Румунија је 1. јануара ушла у Европску унију. Коначно су отворене нове, опипљиве перспективе. "Оптимиста сам и верујем да је пред нама лепа будућност", каже Камелија Улеа, директорка за људске ресурсе једне велике компаније. "Брзо учимо, брзо се прилагођавамо."

Све је кренуло да се мења. У Букурешту више, у унутрашњости мање. Локални Радио Европа емитује Бритни Спирс, таксисти су поносно излепили налепнице ЕУ, први румунски милионер, бивши тенисер а садашњи банкар Јон Циријак, нашао се на "Форбсовој" листи.

Пред Румунима се распукао простор некад незамисливих слобода. Памтим да сам 1979. узалуд покушавао да разговарам са неким од студената Економског факултета. Зауставио сам их близу 20, представљао се као југословенски новинар, али ништа није помогло. Страх је био у костима. Промена је драстична.

Бум заснован на расту привреде од осам одсто годишње, прилично обученој радној снази и рекордно ниској незапослености такође је уочљив – мада је несразмерно распоређен. Типично за земље транзиције. Ако се у Србији жале на "београдизацију", овде важи исто. 

Букурешт је гигантско градилиште, као Берлин после рушења зида. Подижу се читави нови квартови, попут пројекта Банасеа вредног 1,2 милијарде евра. У патину некад запуштеног кварта Липсулани убацили су се елегантни ресторани. Соцреалистички хотел "Доробанци", из којег сам својевремено побегао жељан правог доручка, сада припада америчком ланцу са пет звездица.

Под сноповима електричних водова који и даље прекривају Булевар Магеру има робе коју само мањина може да купи. Небитно што је просечна плата Румуна тек 16 одсто просека ЕУ. Важно је да данас постоји оно што раније није могло ни да се види.

Ипак, на релативно кратком потесу од гигантске Чаушескуове "Куће народа" до замрачених сиротињских предграђа велики део будућности се топи подсећајући на упозорење румунског председника Трајана Басескуа који је пре две године изјавио да његова земља ни после уласка у ЕУ неће бити спремна за европске стандарде.

Пола века тоталитарне прошлости тешко је елиминисати. Како свима објаснити да постоје добитници и губитници транзиције. Да је све на продају, укључујући и замак Бран, дворац у Трансилванији митски повезан за фикцију грофа Дракуле. Потомци Хабзбурга, којима је замак враћен 2006, нуде га за 78 милиона долара.

Румуни су свесни да ће још дуго чекати на стандард европске породице чији су однедавно чланови. Отуда још један типичан заштитни знак транзиције: вера у инстант бољу будућност. Оно што су Београду кладионице, Букурешту су казина.

Европска унија слабо се дотакла унутрашњости где живи око половине од 21,5 милиона становника. Велике површине земље нису обрађене. Аутопутеви су ретки. На друму за највећу румунску луку Констанцу гледам "поља памука" – бачене пластичне кесе које су прекриле питорескни пејзаж и размишљам шта Румуне све чека у процесу адаптације. "Морамо да се манемо идеализма и да постанемо реалистичнији", каже ми Штефан Гаван, председник одбора за спољну политику румунског парламента. "Проблем је што смо склони сентименталностима."

Страх од експлозије цена, плате су овде око 200 евра, свакако не спада у сентименталности. "Тешко је имати оно што хоћете и око себе видите са малом платом", жали се келнерица Клаудија Силвестру потврђујући тржишне хало-ефекте. "Многи млади би да иду."

Румуни сада без виза могу слободно да путују по ЕУ. Уколико желе да се запосле морају да добију радне дозволе. Али, упркос једној од најдинамичнијих економија Европе, око два милиона Румуна – петина радне снаге – напустила је земљу и пре уласка у ЕУ, што због ниских плата, што због лоших услова у унутрашњости.

Нова радна места требало би да зауставе егзодус и да мотивишу локалну енергију. Као у случају 30-годишњег Богдана. Студирао је шест година архитектуру, радио да би студирао, и свестан је да му прве две године месечна плата неће бити већа од 100 евра. "Европска унија није овде дошла да ми каже: млад си, узми 100 евра. Дошла је да мења политику, економију и на крају и наш менталитет. Зато желим да останем, да покренем свој бизнис. Навикао сам да радим, радим и радим."

Транзиција таквима нуди шансе. Уколико не касне. И отварање граница има своје предности. "Израсли смо практично ни из чега", каже ми Дину Петреску, председник Ромпетрола, човек који зна о чему прича јер је од посустале државне нафтне фирме за мање од осам година створио мултинационалну компанију која функционише у 13 земаља света. "За осам година, од обрта од 1,5 милијарди долара доспели смо на седам милијарди долара. Ми смо дете глобализације. Глобализација значи прилагођавање. Добро је да милиони Румуна раде ван Румуније јер то и те како помаже промени менталитета која тражи највише времена и најтеже се мења. Хтели не хтели, усвајамо европске норме."

Прилагођавање подразумева и задржавање локалног јер је улазак у европски клуб допринео снажењу националног дигнитета. Чланска карта ЕУ прибавља тако Румунима још једно ново искуство: "Једна од великих грешки мултинационалних компанија је извоз културе, покушај наметања свог мишљење такозваним локалцима", каже Петреску. "Уколико се не адаптирате на локалну културу, уколико брутализујете систем, сигурно нећете успети. Морате да створите компанијску културу. Није једноставно, али је могуће."