Трилер под Багдалом

Чињеница је да Срби имају поприлично искуства у етничким конфликтима, али се у расне слабо разумеју.

Али, иако се кладим да је пола Крушевца до пре неку годину црнце виђало само у филмовима, инцидент на фудбалском мечу с младом репрезентацијом Енглеске учинио је да Србију преко ноћи оптуже за расизам, захтевајући драконске казне.

Два дана заредом били смо тема ударних вести Би-Би-Сија, других светских телевизија, агенција и новина. Што због почетка одбране Радована Караџића у Хагу, што због ружних сцена на стадиону под Багдалом. Они који тврде да се враћамо у 1990. могли су да ликују.

Почело је изјавом енглеског играча Денија Роуза. Тамнопути фудбалер, који је подигнутим средњим прстом испровоцирао публику и изазвао тучу на терену, тврдио је да је пре, током и после меча морао да слуша ономатопеју мајмуна – примитивну форму вређања – која је, да не буде заборављено, на континенталне стадионе стигла са острвских.

Трилер, који је почео аплаузима химни гостију, потом се одвијао муњевито – на основу чега закључујем да за визуелну и аудио документацију навијања и туче играча није било довољно времена да буде пажљиво прегледана.

Баражи са Острва кренули су одмах. Колико до поднева у среду огласили су се министар спорта а потом и премијер Дејвид Камерон. Плотуни од 155 мм. пуњени експлозивним захтевима: Србију искључити из међународних такмичења ништа мање него на десет година! Избацити, протерати, контаминирати, дезинфиковати.

Позиви на колективно кажњавање подсећају на причу о азилантима из Србије. Не можеш да их зауставиш – јер ће се наћи на тапету критика због кршења људских права. Када та њихова права испоштујеш – запрете да ће свим Србима поново увести визе. Могао бих да дођем до закључка да нас ударају са свих страна, којим год поводом.

Не сумњам да Британци много боље препознају опасности расизма од нас. Могу и да нас подсете како је бивша премијерка Маргарет Тачер ефикасно утишала острвске навијаче колико год пинти пива носили у стомаку. Смирила је их оштрим затворским казнама.

Али, да ли је тамо икоме пало на памет да захтева да Челси буде избачен из Премијер лиге због расистичког инцидента његовог играча Џона Терија? Није, па сам препуштен помешаном осећању сете што се све овако догодило и љутње што закључујем да држава Србија чак нема третман клуба Челси.

Зато се „еуфорија српског расизма” намах уврстила у водеће вести. Иницијатива је потпуно била у енглеским рукама.

Први се овде огласио ФСС извињавајући се Енглезима због „непријатности” – туче и насиља – мада је „најконкретније” демантовао расизам пре и током утакмице.

Да ли су фудбалске велможе пажљиво прегледале снимке и фотографије које им је доставио МУП у складу са чланом 69 став 3 Закона о полицији? Да се случајно не крију иза формулације „током утакмице” јер снимци наговештавају да је „мајмунског навијања” после краја меча ипак било.

Председник ФСС Томислав Караџић је у праву када каже да српски народ није расистички, али то не значи да овде није било таквих испада. Српски народ није криминалан, али криминала има, није убилачки, али је било ратних злочинаца.

Бивши млади фудбалски репрезентативац Енглеске Недум Онуоха подсетио се ове недеље на „најтежих 90 минута у животу”, утакмице са српским вршњацима у Холандији 2007. и увреда српских навијача.

Тачно је да крушевачки Напредак има тројицу црнопутих играча и да до сада није било расизма, али је тачно и да су кроз Чачак продефиловала само тројица тамнопутих фудбалера и да су сва тројица претучена, или застрашена – од сопствених навијача.

Пошто је инцидент попримио озбиљне димензије и одмах прешао аут-линије, признајем да ме у среду нервирало што се, паритета ради, не јавља српски премијер. Ивица Дачић огласио се, истина, истог дана, али сувише касно да би својим ставом барем донекле блокирао лавину критика.

То што је Дачић осудио инциденте тражећи да се „паушално” не подводе под категорију расистичких док се не заврши истрага, није могло да се чује на телевизијама које су брујале о злочестим српским навијачима „од којих многи Радована Караџића и генерала Младића сматрају својим херојима”, што нису пропустили да напишу острвски блогери.

Реално гледано, премијер, министарка спорта, ФСС вероватно не би успели да спрече ову лавину, али власт мора да научи да постоје ситуације које захтевају хитност. Ако су по хитном поступку прегледани снимци Дачићевог говора да би се установило да није изјавио да нас „злочинци не пуштају у ЕУ”, онда и сада треба бити хитар.

Није да брзине није било. Влада Србије је по хитном поступку именовала Дачића за председника новог Националног савета за борбу против насиља и недоличног понашања гледалаца на спортским приредбама. Поново савет! По оној самоуправној матрици да када неки проблем не желите да решите, онда оснујете комисију.

Ни медији се нису прославили. Мислили су да ће све лећи уколико ТВ коментатори прећуте а новински извештачи пропусте да помену навијачко опонашање мајмуна. Ако су Енглези уопштавали на један начин, плашим се да овде покушавамо да иза општости сакријемо инцидентне појаве.

Борба против расизма на стадионима је приоритет европске фудбалске федерације УЕФА. Не можемо да кажемо да се нисмо нагледали њених антирасистичких спотова. Не можемо а да не признамо да се уочи сусрета у Крушевцу упозоравало на опасност инцидента расистичке природе.

Истина је да расизам на овдашњој скали хулиганства није високо пласиран, но то не сме да буде разлог да заборавимо на борбу против свеколиког насиља које нас окружује.

Увелико смо огуглали. Љутим се на Енглезе који су претерали у захтевима за кажњавањем, али се протресем када помислим да је неко у Крушевцу могао да се сети да омиљени слоган прилагоди околностима: „Убиј, закољи, да Енглез не постоји!” Нама је то као добар дан.

Хулиганско насиље је само једно од оних пред којим држава узмиче. Устукне пред насилницима па се забрани Парада поноса. Смањује се казна онима који су претили новинарки Бранкици Станковић. Убицама Бриса Татона казна се преполови а починиоци траже да им се још смањи.

Оно што Ноле прикупља од турнира до турнира уништи се у неколико минута. Нема потребе да ме шеф делегације ЕУ у Србији подсећа да догађаји у Крушевцу „лоше утичу на имиџ Србије”.

И шта сад? Да подржимо оштру казну када сами нисмо у стању да је изрекнемо? Када нећемо ми, онда ће неко други. Рецимо Камерон.

Можда је то цена која једном мора да се плати, једини начин да се позитиван бес усмери према искључивим кривцима: хулиганима на стадионима, фудбалским функционерима и властима које годинама не показују жељу да једном одлучно кажу Доста!

Не знам. Нисам за колективно кажњавање јер нема колективне кривице. Било би ми жао генерација младих фудбалера и правих навијача који би такође били искључени из међународног фудбала.