Скромно без ексклузивности

Увек постоје бар два могућа угла гледања на појаву и проблем. Када закључујемо питање најзначајније музичке манифестације код нас – Бемуса, важно је да су Београдске музичке свечаности одржане у свом пуном трајању и броју концерата иако су бројни проблеми осујећивали креативност селектора и организатора. Са великим финансијским средствима лако је довести најзначајније светске и европске солисте и ансамбле. Ако је на нама непристрасна оцена, онда је Бемус ове године био сасвим сиротињски и све нас уверио у одвајање веома малих средстава државе за културу, што не наговештава богатију музичку сезону.

Када су неповољне околности, као што је то био случај ове године, онда очекујемо ангажовање најбољих националних снага, са посебним и новим програмима, окупљених око Бемуса, како не би манифестацију одржавали страни културни центри и стране амбасаде. Све националне институције постоје и раде, Народно позориште у Београду, Српско народно позориште у Новом Саду, оба њихова оперска и балетска ансамбла, Београдска филхармонија, многи солисти раде и у земљи, нису сви најбољи у иностранству.

Међутим, увек и једино у оваквим ситуацијама можемо да се ослонимо на Симфонијски оркестар РТС-а, са диригентом Бојаном Суђићем, како је то било и на затварању Бемуса. Бојан Суђић, који је прогласио Бемус отвореним, Бартоковим Концертом за оркестар заокружио је и затворио овогодишњи Бемус, симболичним последњим ставом овог сјајног дела који позива на заједништво, исто онако како су то на отварању демонстрирали на свој начин чланови Оркестра без граница.

Са радошћу смо поново слушали на овом концерту „Сујеверну минијатуру” Ане Михајловић, наше композиторке која живи у Холандији и која је прво извођење свог дела, писаног за клавир и оркестар, доживела марта ове године са Витолд Лутославски филхармонијом из Вроцлава (Пољска). Прво извођење домаћих дела некако се и догоди, али феномен другог извођења сасвим је изузетан, нарочито у истој години, од два различита ансамбла. Иако је солисткиња на клавиру била и овога пута иста и поново успешна, млада пијанисткиња Љубица Стојановић (1990), извођење РТС је било сасвим другачије, управо доказујући виталност дела које пружа могућности за нова виђења.

Озарење је публици донела Дебисијева свита за оркестар „Иберија”, изведена раскошно у години Дебисијевог јубилеја (1862–2012), али се највише очекивало од једног од култних дела музике 20. века, Бартоковог Концерта за оркестар у пет ставова, у коме су све оркестарске деонице, солисти и групе развијени и разрађени до оног захвалног нивоа и могућности да се појединачно прикажу публици.

На овом делу посебно је радио диригент Бојан Суђић, сопственом личношћу обележавајући и заокружујући овогодишњи Бемус.

Бројни дувачки наступи у оба корпуса, дрвених и лимених инструмената, увек интонативно осетљиви, углавном су реализовани, а оно што говори о консолидацији оркестра РТС-а превасходно су на овом концерту биле гудачке деонице, прве и друге виолине посебно, а онда и виоле, виолончела и контрабаси, којима се посветила посебна пажња и добио адекватан одговор.

Скромност овогодишњег Бемуса, уз бар два добра концерта, мало је или довољно, остаје да се процењује кад се утисци слегну, али одмах затим било би значајно да почне ангажман свих институција и појединаца на припреми следећих Београдских музичких свечаности како би им се вратио некадашњи ексклузивитет и сјај.