Шкарт полувреме

Прва изложба на којој је међу учесницима требало да буде уметничка група „Шкарт”, коју су чинила два, тада млада студента архитектуреЂорђе Балзамовић Жоле и Драган Протић Прота, одржана је у Музеју савремене уметности пре нешто више од две деценије. Њихов рад тада је завршио у канти за отпатке. На кутији са радовима било је написано „шкарт” и особи која је чистила галерију у вечерњим часовима, у данима када се припремала поставка, било је логично да би кутију и њен садржај требало бацити. Ових дана исти људи вратили су се „на место злочина” ретроспективно излажући на поставци „Полувреме” архивски материјал – сведочанство њиховог постојања на уметничкој сцени.

Неформално како они то обично и раде, изложба (кустос Слободан Јовановић) отворена је једног обичног уторка, 9. октобра 2012, током радног времена, без помпе и гламура, позивница и гостију. До 26. октобра посетиоци ће моћи да виде уметност насталу на границама активизма, поезије, музике, архитектуре, ликовне и примењене уметности: самиздат-самодат продукцију, графички дизајн, дванаестогодишњу иницијативу хорова Хоркешкарт и Проба, Нове радиности и Песничења, мобиљке, биљке на точковима са Венецијанског бијенала архитектуре, чуднорасклопиву „SEAS” кутију и песмашину, машину за снимање поезије посетилаца.

Оно са чим се сви који уђу у музеј прво сусрећу јесте многима добро познат рад „Твоје г…. – твоја одговорност”. Како се родила идеја и на шта све овај слоган и данас може да се односи објашњавао је током дружења са новинарима Драган Протић:

– Још од када су наши радови бачени као отпаци схватили смо да се треба на време побунити против свих предрасуда шта је шкарт а шта није шкарт. У том духу настајала је наша уметности. Као и овај рад, који се наслања на грађанску непослушност. Наш пријатељ из Брисела живео је у улици која није имала никакав дрворед, нити зелене површине, па је псећи измет, који нико није чистио, постао озбиљан проблем. Позвао нас је у једном тренутку да као дизајнери урадимо малу кампању за ту улицу и њене становнике. Ми смо је урадили а кад смо се вратили у Београд 2000. године схватили смо да цела прича може да има и другачији контекст, па смо проширили асортиман рекламног материјала и дистрибуирали га. И данас би можда требало да се запитамо где смо и куда срљамо.

Посебан куриозитет поставке јесте сликовница Саше Микроба, са којим су Прота и Жоле сарађивали од почетка а која до сада није никада виђена. Њих двојица пронашли су је током пребирања кроз обиље сачуване архивске грађе. Управо ту књижицу сви који дођу у музеј имаће прилику ручно да обоје.

Последњих година „шкартовци” се баве организацијом тренинга активне поезије Песничење, архитектуром неуравнотежених ходалица, закључно са „уметничком окупацијом” музеја у пројекту Домузеј, као и ангажовањем самохраних мајки за рад на везу „нове куварице”. Једна од њих, Ленка Зеленовић, коју је, како она сама каже,Прота и открио, испричала је како настају неке од њених најзапаженијих куварица (многе су биле изложене на Октобарском салону 2007. године):

– Чланице Удружења самохраних мајки углавном су радиле на задати текст или тему. У једном тренутку, уз Протину подршку, као једна од њих, решила сам да будем актуелна. Тако да данас имам и политичке и еколошке радове. Увек нешто мора да ме дотакне и онда речи теку саме. Као на пример: „Десет са луком, десет са муком” посвећене деведесетим, или „Љуто било док је био Слоба, ал’ још љуће наста доба” чија је референца данашњица.