Балкан Балканцима

У среду 24. октобра навршава се стогодина од велике српске победе над Турцима у Кумановској бици на самом почетку Првог балканског рата. На тај дан је заказана и „шетња захвалности – сећање на поносну Србију 1912”. која би требало да покаже колико данас људима значе победе предака у Балканским ратовима. За похвалу је сваки напор који има за циљ да афирмише оно велико и узвишено у нашој историји, а нарочито у околностима када се Србија стиди своје прошлости надајући се некаквом благостању у будућности. Но историја учи да они који игноришу велике лекције које су им оставили славни и пожртвовани преци постају историјски понављачи, са могућношћу да буду и избачени из историје.

Поука и порука Првог балканског рата је да војска једног малог и сиромашног народа може да ослободи себе и друге ако има довољно вере и наде. Победа код Куманова у којој је поражена турска војска и ослобођено Косово после векова османлијске окупације је управо пример како је све могуће ако постоји вера у праведан циљ који покреће појединце и народе. Последица овог подвига Србије је ослобађање доброг дела Балкана, што је довршено током победоносног марша српске војске од Солуна до Алпа. Тада је главна парола гласила „Балкан Балканцима” што је значило да балкански народи желе крај стране окупације или хегемоније великих сила.

Данас је ситуација слична времену балканских ратова. Имамо сличну, у неким елементима и фасцинантно идентичну стратегију великих сила према балканским народима. Имамо поново „анексију Босне” и генерисање сукоба широм полуострва, нарочито на верским основама. Но данас немамо уједињени балкански савез који би смогао снаге да се одупре наметању воље сила чији су интереси најчешће у супротности са интересима народа који овде живе. Онда смо имали уједињујући и херојски Први балкански рат, а у садашње време смо присуствовали понављању Другог балканског рата – то јест сукоба међу народима са ових простора.

Стога смо доживели историјску инверзију Првог балканског рата – сукобе и ратове који су подстрекавани са стране и чије су последице губљење слобода народа и независности балканских народа. Уместо Балкан Балканцима – данас важи – Балкан странцима. Као што је оно био пример шта све велико и славно може да учини једна херојска и уједињена генерација, тако је ово данас пример шта могу све да упропасте корумпирани и завађени припадници елите са брдовитог Балкана.

Све је то последица колективног губљења оријентације у времену и простору, а оно долази од губљења ослонца и референтне тачке у односу на коју посматрамо свет. Заборављањем славних дела херојских предака ми показујемо не само немар према историји већ поткопавамо сопствени идентитет. Велики људи из прошлости, њихова дела и речи које следе нове генерације услов су опстанка једне заједнице. Варају се они који мисле да постоји модерна нација без историјског сећања као живе силе, без ,,очева оснивача” и без сопствене идеје и идеала који покрећу и уједињују људе у народе.

Није овде само реч да смо заборавили старе гробове јунака из балканских ратова и Првог светског рата, већ и оних који су се борили за свој народ против фашизма у Другом светском рату, ма са које стране „барикаде” били. Русија данас упорно и систематски инсистира на активном сећању на Велики отаџбински рат као на темељу савременог руског идентитета. Када се о том питању поведе разговор са Русима они питају „а што ви не славите своје хероје у борби против фашизма” и ,,због чега их се стидите”. Одговорити на ово није лако, па ни чињеница да је за Русију то био рат с Немцима а за нас овде у Србији на првом месту грађански рат између „црвених и белих” некако није довољна да објасни све. Дакле заборав и „династичке” или „партијске” историје су одгурнуле или омаловажиле велике жртве за слободу и правду са којима се мало који народ може похвалити.

Да бисмо себи и другима постали јасни и истинити потребно је да уочимо те реперне тачке историје и њене врхове, а то су сигурно 1389, 1804. али и 1912. и године иза ње. Ако те године не буду само датуми и статистике борби и битака, већ ако постану живе слике у свести данашњих генерација ми ћемо као заједница имати будућност. Ако Србија нађе себе у прошлости, нађе своје узоре, обрасце делања и живљења знаних и незнаних хероја може да се нада нечему, а можда и томе да опет постане пијемонт балканске борбе за слободу.

Бранко Радун

*Политички аналитичар