Милијардери против Обаме

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Са синоћњом трећом и завршном дебатом Барака Обаме и Мита Ромнија посвећеном искључиво спољној политици, америчка председничка кампања је ушла у финални круг. Изборни дан је за тачно две недеље (6. новембра), а овај политички маратон се сматра једним од најнеизвеснијих досад.

И најскупљих: кандидати ће први пут укњижити по око милијарду долара укупних трошкова, своте којима су непосредно располагали њихови штабови, или у њихово име тобоже независне групе.

Остаће упамћени и по још једној ствари: обојица кандидата су оптуживана да воде „класну борбу”. Иако су се и Обама и Ромни бусала у груди да се боре за „средњу класу” (у коју се овде сврставају сви који живе од своје плате, дакле већина Американаца), било је сасвим очигледно да кандидат републиканаца има више разумевања за проблеме најбогатијих (којима и сам припада), док је лидер демократа наклоњенији „99 одсто”, како је већина окарактерисана у популарној пароли покрета „Окупирај Волстрит”.

Ко је на којој страни био видело се и по томе ко је кога нападао. Мит Ромни је направио чувени гаф на скупу са богатим донаторима који је снимљен скривеном камером – када је рекао да не мора да брине од 47 одсто Американаца, који ће, пошто зависе од државе, у сваком случају гласати за Обаму.

Обама је пак од самог почетка јавно инсистирао да најбогатији Американци морају да (кроз порезе) дају више друштву, што му је донело извесне аплаузе, али и многе замерке. Из супротног табора му је на ово узвраћено да се тиме бори против „оних који стварају радна места”. Филозофија америчких конзервативаца је наиме да – што је више пара у рукама богатих, то је боље и за све остале, јер њихова потрошња повећава општу запосленост.

О (растућим) економским неједнакостима у Америци ове године су вођене многе полемике, објављене су и неке о тој теми занимљиве и провокативне књиге, а посебно ангажована у разбијању митова о појединачном богатству као општем добру била су двојица добитника Нобелове награде за економију – Џозеф Стиглиц и Пол Кругман.

Обама је међутим био тај који је све време кампање био суочен са организованим „покретом отпора” његовом реизбору: против себе је имао већину америчких милијардера.

То је била битна промена у односу на ситуацију од пре четири године, када је остварио историјску победу на председничким изборима. Волстрит, синоним за финансијску индустрију, али и за „рентијерску класу” милијардера, био је важан део његове базе. За његову кампању оданде је директно дошло 16 милиона долара, према само седам милиона за тадашњег републиканског кандидата Џона Мекејна.

Волстрит је међутим овога пута потрошио много више – да Обама не успе. Шта се то у међувремену догодило, с обзиром на објективне процене да су у минуле четири године богати постали још богатији? Економисти тврде да је 93 одсто профита стеченог у процесу опоравка економије у 2009. и 2010, отишло у руке један одсто капиталиста, при чему је 0,01 одсто узело 37 одсто од тог колача.

Упркос томе, међу америчким тајкунима преовлађује уверење да су, ако не жртве, онда бар дискриминисани од стране Обаминог „режима”. Председник је оптужен за „силеџијству” према финансијском сектору.

Неформални, али свакако најутицајнији, лидери „милијардера против Обаме” јесу браћа Чарлс и Дејвид Коч, власници индустријско-финансијског конгломерата „Коч индастрис”, који годишње обрће око сто милијарди долара (они лично су „тешки” по тридесетак милијарди). За њих се тврди да су покретачи и главни финансијери ултраконзервативног покрета „Чајанка” који се инфилтрирао у Републиканску партију и одлучујуће допринео њеном радикализовању.

Главни су финансијери формално непрофитне, али веома политички ангажоване организације „Американци за просперитет”, која је досад уложила око 135 милиона долара за подршку Ромнију и пропаганду (махом телевизијску) против Обаме. Финансирају и велику мрежу института и невладиних организација које промовишу конзервативну идеологију.

Најдиректнији напад на Обаму извршио је међутим милијардер (не додуше толико моћан као браћа Коч) Леон Копермен, који је успон првог црног председника САД упоредио са успоном Хитлера, јер „обојицу су уздигле незадовољне масе”. Амерички супербогаташи су гневни јер сматрају да су незаслужено оклеветани. Њихов аргумент је да је њихово богатство пре свега резултат мукотрпног рада, способности и знања – и да је то рецепт који треба да следе и други. Браћа Коч тако верују да што се држава мање меша у економију и тржиште, то ће и сви остали имати веће шансе да понове њихов успех.

„Политичка машинерија Кочових је најорганизованији и најсвеобухватнији упад у америчку политику од монопола ’Стандард оила’ и ’барона гуме’ од пре једног века”, цитирао је аналитички портал „Меклачи” Лери Џејкобса, политиколога са Универзитета Минесоте. „Они сматрају да свака државна регулатива ограничава њихову слободу да праве паре.”

Милијардери су у овој кампањи први пут иначе добили слободу коју досад нису имали: да за победу (или пораз) неког кандидата троше неограничено. Врховни суд је наиме 2010. пресудио да су корпорације „личности” које у име слободе говора имају право на ову врсту политичког изражавања.

Нису, наравно, сви овдашњи тајкуни у једном табору. Мајкл Блумберг, градоначелник Њујорка, који је досад био и демократа и републиканац, да би се од 2007. декларисао као „независан”, не подржава ни Обаму ни Ромнија, али ће десетак милиона потрошити за промоцију кандидата који фаворизују његов програм: већу контролу личног наоружања, озакоњење истополних бракова, реформу јавног образовања...

Више својим медијима (ТВ мрежа „Фокс”, „Волстрит џорнал”), конзервативце подржава и Руперт Мардок, док инвеститори Ворен Бафет и Џорџ Сорос имају „срце на левој страни”: подржавају демократе.

Чије су инвестиције биле промашене, а чије профитабилне, видеће се већ 7. новембра ујутру.