Milijarderi protiv Obame

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Sa sinoćnjom trećom i završnom debatom Baraka Obame i Mita Romnija posvećenom isključivo spoljnoj politici, američka predsednička kampanja je ušla u finalni krug. Izborni dan je za tačno dve nedelje (6. novembra), a ovaj politički maraton se smatra jednim od najneizvesnijih dosad.

I najskupljih: kandidati će prvi put uknjižiti po oko milijardu dolara ukupnih troškova, svote kojima su neposredno raspolagali njihovi štabovi, ili u njihovo ime tobože nezavisne grupe.

Ostaće upamćeni i po još jednoj stvari: obojica kandidata su optuživana da vode „klasnu borbu”. Iako su se i Obama i Romni busala u grudi da se bore za „srednju klasu” (u koju se ovde svrstavaju svi koji žive od svoje plate, dakle većina Amerikanaca), bilo je sasvim očigledno da kandidat republikanaca ima više razumevanja za probleme najbogatijih (kojima i sam pripada), dok je lider demokrata naklonjeniji „99 odsto”, kako je većina okarakterisana u popularnoj paroli pokreta „Okupiraj Volstrit”.

Ko je na kojoj strani bio videlo se i po tome ko je koga napadao. Mit Romni je napravio čuveni gaf na skupu sa bogatim donatorima koji je snimljen skrivenom kamerom – kada je rekao da ne mora da brine od 47 odsto Amerikanaca, koji će, pošto zavise od države, u svakom slučaju glasati za Obamu.

Obama je pak od samog početka javno insistirao da najbogatiji Amerikanci moraju da (kroz poreze) daju više društvu, što mu je donelo izvesne aplauze, ali i mnoge zamerke. Iz suprotnog tabora mu je na ovo uzvraćeno da se time bori protiv „onih koji stvaraju radna mesta”. Filozofija američkih konzervativaca je naime da – što je više para u rukama bogatih, to je bolje i za sve ostale, jer njihova potrošnja povećava opštu zaposlenost.

O (rastućim) ekonomskim nejednakostima u Americi ove godine su vođene mnoge polemike, objavljene su i neke o toj temi zanimljive i provokativne knjige, a posebno angažovana u razbijanju mitova o pojedinačnom bogatstvu kao opštem dobru bila su dvojica dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju – Džozef Stiglic i Pol Krugman.

Obama je međutim bio taj koji je sve vreme kampanje bio suočen sa organizovanim „pokretom otpora” njegovom reizboru: protiv sebe je imao većinu američkih milijardera.

To je bila bitna promena u odnosu na situaciju od pre četiri godine, kada je ostvario istorijsku pobedu na predsedničkim izborima. Volstrit, sinonim za finansijsku industriju, ali i za „rentijersku klasu” milijardera, bio je važan deo njegove baze. Za njegovu kampanju odande je direktno došlo 16 miliona dolara, prema samo sedam miliona za tadašnjeg republikanskog kandidata Džona Mekejna.

Volstrit je međutim ovoga puta potrošio mnogo više – da Obama ne uspe. Šta se to u međuvremenu dogodilo, s obzirom na objektivne procene da su u minule četiri godine bogati postali još bogatiji? Ekonomisti tvrde da je 93 odsto profita stečenog u procesu oporavka ekonomije u 2009. i 2010, otišlo u ruke jedan odsto kapitalista, pri čemu je 0,01 odsto uzelo 37 odsto od tog kolača.

Uprkos tome, među američkim tajkunima preovlađuje uverenje da su, ako ne žrtve, onda bar diskriminisani od strane Obaminog „režima”. Predsednik je optužen za „siledžijstvu” prema finansijskom sektoru.

Neformalni, ali svakako najuticajniji, lideri „milijardera protiv Obame” jesu braća Čarls i Dejvid Koč, vlasnici industrijsko-finansijskog konglomerata „Koč indastris”, koji godišnje obrće oko sto milijardi dolara (oni lično su „teški” po tridesetak milijardi). Za njih se tvrdi da su pokretači i glavni finansijeri ultrakonzervativnog pokreta „Čajanka” koji se infiltrirao u Republikansku partiju i odlučujuće doprineo njenom radikalizovanju.

Glavni su finansijeri formalno neprofitne, ali veoma politički angažovane organizacije „Amerikanci za prosperitet”, koja je dosad uložila oko 135 miliona dolara za podršku Romniju i propagandu (mahom televizijsku) protiv Obame. Finansiraju i veliku mrežu instituta i nevladinih organizacija koje promovišu konzervativnu ideologiju.

Najdirektniji napad na Obamu izvršio je međutim milijarder (ne doduše toliko moćan kao braća Koč) Leon Kopermen, koji je uspon prvog crnog predsednika SAD uporedio sa usponom Hitlera, jer „obojicu su uzdigle nezadovoljne mase”. Američki superbogataši su gnevni jer smatraju da su nezasluženo oklevetani. Njihov argument je da je njihovo bogatstvo pre svega rezultat mukotrpnog rada, sposobnosti i znanja – i da je to recept koji treba da slede i drugi. Braća Koč tako veruju da što se država manje meša u ekonomiju i tržište, to će i svi ostali imati veće šanse da ponove njihov uspeh.

„Politička mašinerija Kočovih je najorganizovaniji i najsveobuhvatniji upad u američku politiku od monopola ’Standard oila’ i ’barona gume’ od pre jednog veka”, citirao je analitički portal „Meklači” Leri Džejkobsa, politikologa sa Univerziteta Minesote. „Oni smatraju da svaka državna regulativa ograničava njihovu slobodu da prave pare.”

Milijarderi su u ovoj kampanji prvi put inače dobili slobodu koju dosad nisu imali: da za pobedu (ili poraz) nekog kandidata troše neograničeno. Vrhovni sud je naime 2010. presudio da su korporacije „ličnosti” koje u ime slobode govora imaju pravo na ovu vrstu političkog izražavanja.

Nisu, naravno, svi ovdašnji tajkuni u jednom taboru. Majkl Blumberg, gradonačelnik Njujorka, koji je dosad bio i demokrata i republikanac, da bi se od 2007. deklarisao kao „nezavisan”, ne podržava ni Obamu ni Romnija, ali će desetak miliona potrošiti za promociju kandidata koji favorizuju njegov program: veću kontrolu ličnog naoružanja, ozakonjenje istopolnih brakova, reformu javnog obrazovanja...

Više svojim medijima (TV mreža „Foks”, „Volstrit džornal”), konzervativce podržava i Rupert Mardok, dok investitori Voren Bafet i Džordž Soros imaju „srce na levoj strani”: podržavaju demokrate.

Čije su investicije bile promašene, a čije profitabilne, videće se već 7. novembra ujutru.