И Баски желе референдум о независности

Најзад је једна добра вест за шпанског премијера Маријана Рахоја са локалних избора у његовој родној Галицији, где је владајућа конзервативна Народна странка освојила апсолутну већину, потрта истог дана „лошим” изборним порукама из традиционално сепаратистичког региона Баскије. Победу је однела Баскијска национална партија (ПНВ) освојивши 27 од 75 парламентарних места. На другом месту је левичарска сепаратистичка коалиција Еускал Ерија Билду са освојеним 21 местом у чије се редове учланио један број припадника терористичке организације ЕТА, која је пре годину дана дефинитивно обуставила оружане акције, али још није положила оружје.

Успех је и то што су се избори у Баскији први пут у последњих четрдесет година одржавали без страха и опасности да ће одлазак на биралишта бити опасан по живот. Али је чињеница да је 60 одсто гласало за постепенију или бржу независност додатно умањила шансе Шпаније да избегне институционалну кризу, поред већ постојеће драматичне економске ситуације.

Мадрид ће наредних година морати упоредо да се бори на два фронта: за спас од економског краха у условима растућих социјалних немира и против отворене намере Каталоније и Баскије да путем референдума испослују отцепљење.

Када 21. новембра Каталонци изађу на превремене локалне изборе, то ће, како је садашњи премијер каталонске владе Артур Мас рекао у најновијем интервјуу, бити тек први круг, „док ће други бити у облику плебисцита”. Каталонци не признају Устав земље ако он „спречава изражавање народне воље”, на шта, како наглашавају, имају права и по свим демократским европским конвенцијама. Мадрид се међутим позива на Устав, по коме је референдум у делу земље ради отцепљења неуставан.

Није решење живети у несрећном браку, само зато што је развод противзаконит, оцењује коментатор „Фајненшел тајмса” који Мадриду препоручује модел Дејвида Камерона као „прагматичнији и храбрији”.  Британски премијер је пре неки дан у Единбургу потписао пристанак да се Шкотланђани у јесен 2014. изјасне да ли су за одвајање од Велике Британије или желе да остану у садашњој држави. Свакако да ни Камерону не би било драго да уђе у историју као премијер за чијег се мандата земља распала, али анкете указују да је проценат Шкотланђана који би да имају своју независну државу и даље доста испод половине. Такав случај није ни у Каталонији ни у Баскији где више од 50 одсто жели независност.

Опоравак Шпаније, како говоре стручњаци, није још на видику. Напротив, наредне године могле би да буду још теже од ове одлазеће. Сваки дан се дочекује са новим поражавајућим подацима: Шпанија је земља са највећим бројем незапослених у ЕУ, са највећим јазом између богатих и сиромашних, са најмасовнијим одливом мозгова, са највећим бројем младих који не раде и не студирају, са рекордним бројем непродатих празних кућа и станова. Кажу да је природно што у очекивању финансијског бродолома има много оних који би да отплове у чамцима за спасавање, чак и да нису задојени националистичким страстима. Тиме се и објашњава што галопирајуће расте број Каталонаца и Баска који подржавају независност.

Поређења са током распада бивше Југославије све су бројнија и чешћа међу страним и домаћим посматрачима. Догађаји се сустижу и заиста неодољиво личе на оне знаке који су на Балкану претходили ратном распаду: претња бојкотом робе, антишпанске пароле на утакмицама, поједини официри из Мадрида који предлажу војну инвазију на непослушне регионе, претње из Барселоне да ће „интернационализовати” свој проблем... Иако су се до пре неки месец исти званичници зарицали да ће се читав процес одвијати мирно и цивилизовано, обећања су почела да се топе, заједно са све разорнијим последицама кризе.