I Baski žele referendum o nezavisnosti

Najzad je jedna dobra vest za španskog premijera Marijana Rahoja sa lokalnih izbora u njegovoj rodnoj Galiciji, gde je vladajuća konzervativna Narodna stranka osvojila apsolutnu većinu, potrta istog dana „lošim” izbornim porukama iz tradicionalno separatističkog regiona Baskije. Pobedu je odnela Baskijska nacionalna partija (PNV) osvojivši 27 od 75 parlamentarnih mesta. Na drugom mestu je levičarska separatistička koalicija Euskal Erija Bildu sa osvojenim 21 mestom u čije se redove učlanio jedan broj pripadnika terorističke organizacije ETA, koja je pre godinu dana definitivno obustavila oružane akcije, ali još nije položila oružje.

Uspeh je i to što su se izbori u Baskiji prvi put u poslednjih četrdeset godina održavali bez straha i opasnosti da će odlazak na birališta biti opasan po život. Ali je činjenica da je 60 odsto glasalo za postepeniju ili bržu nezavisnost dodatno umanjila šanse Španije da izbegne institucionalnu krizu, pored već postojeće dramatične ekonomske situacije.

Madrid će narednih godina morati uporedo da se bori na dva fronta: za spas od ekonomskog kraha u uslovima rastućih socijalnih nemira i protiv otvorene namere Katalonije i Baskije da putem referenduma isposluju otcepljenje.

Kada 21. novembra Katalonci izađu na prevremene lokalne izbore, to će, kako je sadašnji premijer katalonske vlade Artur Mas rekao u najnovijem intervjuu, biti tek prvi krug, „dok će drugi biti u obliku plebiscita”. Katalonci ne priznaju Ustav zemlje ako on „sprečava izražavanje narodne volje”, na šta, kako naglašavaju, imaju prava i po svim demokratskim evropskim konvencijama. Madrid se međutim poziva na Ustav, po kome je referendum u delu zemlje radi otcepljenja neustavan.

Nije rešenje živeti u nesrećnom braku, samo zato što je razvod protivzakonit, ocenjuje komentator „Fajnenšel tajmsa” koji Madridu preporučuje model Dejvida Kamerona kao „pragmatičniji i hrabriji”.  Britanski premijer je pre neki dan u Edinburgu potpisao pristanak da se Škotlanđani u jesen 2014. izjasne da li su za odvajanje od Velike Britanije ili žele da ostanu u sadašnjoj državi. Svakako da ni Kameronu ne bi bilo drago da uđe u istoriju kao premijer za čijeg se mandata zemlja raspala, ali ankete ukazuju da je procenat Škotlanđana koji bi da imaju svoju nezavisnu državu i dalje dosta ispod polovine. Takav slučaj nije ni u Kataloniji ni u Baskiji gde više od 50 odsto želi nezavisnost.

Oporavak Španije, kako govore stručnjaci, nije još na vidiku. Naprotiv, naredne godine mogle bi da budu još teže od ove odlazeće. Svaki dan se dočekuje sa novim poražavajućim podacima: Španija je zemlja sa najvećim brojem nezaposlenih u EU, sa najvećim jazom između bogatih i siromašnih, sa najmasovnijim odlivom mozgova, sa najvećim brojem mladih koji ne rade i ne studiraju, sa rekordnim brojem neprodatih praznih kuća i stanova. Kažu da je prirodno što u očekivanju finansijskog brodoloma ima mnogo onih koji bi da otplove u čamcima za spasavanje, čak i da nisu zadojeni nacionalističkim strastima. Time se i objašnjava što galopirajuće raste broj Katalonaca i Baska koji podržavaju nezavisnost.

Poređenja sa tokom raspada bivše Jugoslavije sve su brojnija i češća među stranim i domaćim posmatračima. Događaji se sustižu i zaista neodoljivo liče na one znake koji su na Balkanu prethodili ratnom raspadu: pretnja bojkotom robe, antišpanske parole na utakmicama, pojedini oficiri iz Madrida koji predlažu vojnu invaziju na neposlušne regione, pretnje iz Barselone da će „internacionalizovati” svoj problem... Iako su se do pre neki mesec isti zvaničnici zaricali da će se čitav proces odvijati mirno i civilizovano, obećanja su počela da se tope, zajedno sa sve razornijim posledicama krize.