Значај „другог” руковања са Хашимом Тачијем

Премијер Србије Ивица Дачић изјавио је у Врбасу да се на почетку тројног састанка у Бриселу није руковао са косовским премијером Хашимом Тачијем, већ на крају. Али то, према његовим речима, није било ни ритуално нити историјско руковање. „Историјско руковање ће бити на крају, ако до тога дође”, рекао је том приликом Дачић новинарима.

Како било да било, ово је, у сваком случају, друго овогодишње руковање политичара из Београда са Тачијем. Прво се догодило, у јулу, у Дубровнику, на Кроација самиту, када је Борис Тадић, председник Демократске странке, пружио руку косовском премијеру. Тадић је тада објашњавао да руковање са Тачијем нема неки историјски значај, али је добро да се представници различитих народа сусрећу, као и представници албанског и српског. „Добро је јер имамо проблем међу нама који морамо да решимо”, рекао је Тадић.

Тај његов гест изазвао је веома оштра реаговања у Београду. Били смо сведоци наслова „Тадићу, опери руке”, затим оцене да је Тадић исмејао Србију (ДСС), као и изјава најутицајнијих политичара у земљи. Тим поводом, председник Србије Томислав Николић рекао је да се не би руковао с Тачијем и навео: „Да ми је (Тадић – прим. а.) то рекао, препоручио бих му – због њега – да се не рукује са човеком који је под тешким оптужбама”.

У то време, мандатар за састав будуће владе Ивица Дачић позвао је ДС да се изјасни да ли је променио политику сада када је опозиција. Наводећи да је управо предлог ДС-а био да Србија не присуствује скуповима на којима су косовски функционери, он је рекао да је са овим „само дао легитимитет Тачију, јер иначе постоје сумње да је умешан у трговину органима”. На питање да ли би се он састао са косовским премијером, Дачић је тада одговорио да би о томе размислио ако би од тога било користи за Србију, али да то сигурно не би радио да би „добио аплауз са стране”.

Каква је, заправо, разлика између ова два „политичка руковања” са Тачијем?

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић каже да је разлика велика и суштинска и да ово друго руковање има већу тежину од оног претходног. „Оно руковање је било неформално. Тадић у том тренутку није имао функцију председника Србије и није имао ту врсту политичке тежине коју има неко ко је званично премијер”, објашњава Вук Станковић. Он, међутим, наглашава да је Дачићево руковање „било у контексту наставка дијалога између Београда и Приштине и стварања неких симболичких претпоставки да започне нека нова етапа у односима између Србије и Косова”.

„Оно што је заједничко једном и другом сусрету јесте да се кроз то разбија нека дистанца између представника Србије и Косова, који би требало колико-толико да се усагласе и нађу неко решење за кризу која постоји између Срба и Албанаца, односно Београда и Приштине”, истиче наш саговорник, који се слаже са опаском да су критике после Дачићевог руковања са Тачијем донекле ипак слабије него што су биле после Тадићевог јулског потеза и да су оне дошле са десног пола политичке сцене.

Упитан да ли је Тадићево руковање, с друге стране, отворило пут Дачићу да и он направи овај гест, он наводи да је „одговор на симболичком плану, негде индиректно, вероватно, позитиван”, али да му се чини да је ипак руковање Дачића и Тачија „производ политичке процене садашње владајуће коалиције” и да „то није нешто што има много директно везе са политичким ставовима Тадића”.

„Наравно, то руковање још ништа не значи. То је један симболички гест, а да ли ће иза тог симболичког геста уследити и кредибилни политички договори и какав ће садржај тих договора бити остаје да се види”, подвлачи Вук Станковић. Он каже да је уверен да руковање само по себи представља гест који се помало преувеличава и да оно није гаранција успеха дијалога и додаје да је, на основу порука европских лидера, извесно да је решавање косовског проблема основ за напредак и Србије и Косова у евроинтеграцијама.