Značaj „drugog” rukovanja sa Hašimom Tačijem

Premijer Srbije Ivica Dačić izjavio je u Vrbasu da se na početku trojnog sastanka u Briselu nije rukovao sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem, već na kraju. Ali to, prema njegovim rečima, nije bilo ni ritualno niti istorijsko rukovanje. „Istorijsko rukovanje će biti na kraju, ako do toga dođe”, rekao je tom prilikom Dačić novinarima.

Kako bilo da bilo, ovo je, u svakom slučaju, drugo ovogodišnje rukovanje političara iz Beograda sa Tačijem. Prvo se dogodilo, u julu, u Dubrovniku, na Kroacija samitu, kada je Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke, pružio ruku kosovskom premijeru. Tadić je tada objašnjavao da rukovanje sa Tačijem nema neki istorijski značaj, ali je dobro da se predstavnici različitih naroda susreću, kao i predstavnici albanskog i srpskog. „Dobro je jer imamo problem među nama koji moramo da rešimo”, rekao je Tadić.

Taj njegov gest izazvao je veoma oštra reagovanja u Beogradu. Bili smo svedoci naslova „Tadiću, operi ruke”, zatim ocene da je Tadić ismejao Srbiju (DSS), kao i izjava najuticajnijih političara u zemlji. Tim povodom, predsednik Srbije Tomislav Nikolić rekao je da se ne bi rukovao s Tačijem i naveo: „Da mi je (Tadić – prim. a.) to rekao, preporučio bih mu – zbog njega – da se ne rukuje sa čovekom koji je pod teškim optužbama”.

U to vreme, mandatar za sastav buduće vlade Ivica Dačić pozvao je DS da se izjasni da li je promenio politiku sada kada je opozicija. Navodeći da je upravo predlog DS-a bio da Srbija ne prisustvuje skupovima na kojima su kosovski funkcioneri, on je rekao da je sa ovim „samo dao legitimitet Tačiju, jer inače postoje sumnje da je umešan u trgovinu organima”. Na pitanje da li bi se on sastao sa kosovskim premijerom, Dačić je tada odgovorio da bi o tome razmislio ako bi od toga bilo koristi za Srbiju, ali da to sigurno ne bi radio da bi „dobio aplauz sa strane”.

Kakva je, zapravo, razlika između ova dva „politička rukovanja” sa Tačijem?

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković kaže da je razlika velika i suštinska i da ovo drugo rukovanje ima veću težinu od onog prethodnog. „Ono rukovanje je bilo neformalno. Tadić u tom trenutku nije imao funkciju predsednika Srbije i nije imao tu vrstu političke težine koju ima neko ko je zvanično premijer”, objašnjava Vuk Stanković. On, međutim, naglašava da je Dačićevo rukovanje „bilo u kontekstu nastavka dijaloga između Beograda i Prištine i stvaranja nekih simboličkih pretpostavki da započne neka nova etapa u odnosima između Srbije i Kosova”.

„Ono što je zajedničko jednom i drugom susretu jeste da se kroz to razbija neka distanca između predstavnika Srbije i Kosova, koji bi trebalo koliko-toliko da se usaglase i nađu neko rešenje za krizu koja postoji između Srba i Albanaca, odnosno Beograda i Prištine”, ističe naš sagovornik, koji se slaže sa opaskom da su kritike posle Dačićevog rukovanja sa Tačijem donekle ipak slabije nego što su bile posle Tadićevog julskog poteza i da su one došle sa desnog pola političke scene.

Upitan da li je Tadićevo rukovanje, s druge strane, otvorilo put Dačiću da i on napravi ovaj gest, on navodi da je „odgovor na simboličkom planu, negde indirektno, verovatno, pozitivan”, ali da mu se čini da je ipak rukovanje Dačića i Tačija „proizvod političke procene sadašnje vladajuće koalicije” i da „to nije nešto što ima mnogo direktno veze sa političkim stavovima Tadića”.

„Naravno, to rukovanje još ništa ne znači. To je jedan simbolički gest, a da li će iza tog simboličkog gesta uslediti i kredibilni politički dogovori i kakav će sadržaj tih dogovora biti ostaje da se vidi”, podvlači Vuk Stanković. On kaže da je uveren da rukovanje samo po sebi predstavlja gest koji se pomalo preuveličava i da ono nije garancija uspeha dijaloga i dodaje da je, na osnovu poruka evropskih lidera, izvesno da je rešavanje kosovskog problema osnov za napredak i Srbije i Kosova u evrointegracijama.