Природа оштећена пикселима

Милица Милићевић и Милан Боснић познатији као уметнички пар diStruktura поклониће слику „Зрењанин” Милошу Лолићу овогодишњем добитнику награде „Политике” за најбољу режију на Битефу, која ће Лолићу бити уручена 30. октобра у простријама наше куће.

Под именом diStruktura од 2005. године. Са којим сте полазним уметничким концептом тада стартовали?

Тада нас је веома занимао однос приватног и јавног простора, јер управо оно што је било ново за нас био је тај приватни, интимни простор који смо ми градили и као уметници и сапутници у животу. Наш први заједнички рад била је фотографија Missing Hill из серије „Фејс ту фејс” настала у Мајданпеку 2005. године на којој смо преиспитивали однос та два простора. Међутим, реферирање на Каспара Фридриха Давида и задивљујући призор рудничког копа, убрзо нас је навео на размишљања о савременом пејсажу, постиндустријском, ентропијском пејсажу и проблемима визуелне презентације данашњег окружења.

Окосницу вашег стваралаштва чини специфично виђење пејзажа. Зашто пејзаж?

Ако бисмо били јошодређенији, окосница нашег рада је управо пејзаж после индустријске, технолошке и дигиталне револуције али и питање да ли један такав пејсаж (савремено окружење) може да буде естетски елемент или предмет контемплације. Одговоре тражимо на два начина, где би први био реферирање на раније представе пејсажа и жанрове као што су пасторални, пикторескни, узвишени...

Док други начин постижемо наглашавањем технолошких достигнућа која утичу на перцепцију савременог човека.

Као жанр, пејзаж у последње време поново привлачи пажњу. Један од могућих разлога је то што је постао преексплоатисан и самим тим, на известан начин, „истрошен”. Други разлог може бити чињеница да не можемо више проблеме природе узимати здраво за готово. У сваком случају том проблему морамо прићи обазривије и са свеснијим ставом.

Поред утицаја индустријске и технолошке револуције на нашу околину, данас имамо и дигиталну револуцију која је довела до великих промена у односима међу људима , али и у односу човека према природи. Мислимо да је, у таквој ситуацији, уметников посао да уочи новонастале (поремећене?) везе и понуди нове метафоре које ће одразити комплексност биолошког, техничког и социјалног живота и створити нову, модерну и ширу идеју природе која ће одразити савремено постојање.

У серијирадова „Лицем у лице”(Фејс ту фејс), у разним местима широм света постављали сте себе спрам датог пејзажа. Шта је то сучељавање преиспитивало?

Циклус фотографија „Фејс ту фејс”дословно реплицира романтичарску топографију посматрача који је директно конфронтиран са узвишеним и задивљујућим сценама постиндустријског пејзажа. У питању су и рурални и урбани простори као и различити еколошки проблеми који постају објекти наше изоловане контемплације, позивајући и посматрача у галеријском простору да се тој контемплацији придружи. Искуство „постајања делом природе” је преузето из традиције романтичарског пејзажног сликарства, посебно из слика пејзажа Каспара Фридриха Давида које су испуњавале усамљене фигуре безначајне у односу на природу. Експлоатишући дух романтичарских идеја, као слика која тежи да представи лепоту и моћ природе, ми заправо представљамо пејзаже обликоване људском активношћу и често баш бруталном индустријском експлоатацијом. Питање је да ли такви призори могу да буду предмет наше контемплације и можемо ли им се дивити као што су то радили уметници 18. века.

У својим делима такође употребљавате и дигиталне слике пејзажа, односно инкорпорирате их у класичну слику, цртеж, фотографију. Шта тиме постижете?

Предмет наших слика су такође проблеми визуелног представљања данашњег пејсажа, али је нагласак на технолошким, пре свега дигиталним постигнућима који утичу на перцепцију савременог човека. Не само да се пејзаж драматично променио током протеклог века, већ и наше перцептивне навике и наш однос према окружењу такође. Ове слике и цртежи говоре о индиректном и посредном погледу на наше окружење, то јесто контемплацији пејзажа која је под утицајем дигиталног погледа на свет.

Зато што дигитална слика све више замењује непосредно искуство, посматрач се данас суочава са компјутерски детерминисаним погледом на свет. Отуда употреба дигиталне синтаксе, развијене симултано са синтаксом класичне слике. То су, заправо, мотиви „чисте” природе која је „оштећена” пикселима који представљају дигиталну слику.

Били сте љубазни да нам уступите слику „Зрењанин” као поклон Милошу Лолићу овогодишњем добитнику награде „Политике” за најбољу режију на Битефу. На слици видимо један елемент који можемо лаички да опишемо као „белу жврљотину”. Како да разумемо овај „коментар”?

То је, такође, контемплација пејзажа под утицајем дигиталног искуства. Дигитална слика, или постфотографска како је називају теоретичари медија, више није непосредна већ само пролазна. Такве слике, како Вилем Флусер каже, нису дводимензионалне него нула димензионалне и као таква њом се може манипулисати. Та „бела жврљотина” је једна таква ноншалантна и бесциљна дигитална интервенција. Овакви радови дозвољавају више интерпретација па се тако она може схватити и као „грешка” природе или грешка (деформитет) у пејзажу. Слика је настала 2011. године по фотографији из околине Зрењанина где смо боравили 2010. у уметничкој колонији Ечка.

Како млади уметници могу да пробију границе и остваре присуство на интернационалној сцени будући да је diStruktura остварила завидну међународну каријеру. Како је то практично изгледало у вашем случају?

Поступак је прилично једноставан. Доста путујемо. Трудимо се да радимо и понашамо професионално. Одржавамо контакте, повезујемо се са кустосима и уметницима који имају визију уметности и живота иманентну нашој. Сваки тренутак користимо да радимо, да пуно радимо и позиви за изложбе, бијенала, сајмове,.. крену, сасвим природно.

Ускоро идете у Јапан. Да ли ће јапански пејзажи бити једна од тема неког вашег будућег рада?

Пробаћемо, биће тешко. Јапански урбани пејзаж је уметност већ сам по себи.