Како управљати отпадом

У Србији се годишње произведе 250.000 тона отпада, а постојећа места за одлагање и складиштење су недовољна. На који начин и колико брзо ће бити решен проблем управљања отпадом у нашој земљи не зависи само од економске моћи, него и од опредељења земље да се свету представи као привлачно туристичко одредиште очуване средине и производње здраве хране.

Највећи проблем јесте неодговарајуће управљање опасним отпадом, јер количина отпада стално расте, што се негативно одражава на животну средину.

Значајне количине отпада одлажу се у напуштеним рудницима, фабрикама, плацевима поред пута, сеоским сметлиштима, речним коритима. Комунални отпад представља све већи проблем, не само у Србији, него и у европским земљама где ће до 2020. године, у складу са привредним растом, бити произведено 770 милиона тона отпада годишње.

Мада би требало да Србија буде земља очуване природе, она је под великом теретом ђубрета и опасног отпада, јер не постоји ниједна локација за одлагање опасног хемијског отпада.

"Стратегија за управљање отпадом донета је пре четири године, али се не примењује", каже Душан Васиљевић, директор сектора за питања животне средине, при мисији Организације за европску безбедност и сарадњу у Србији.

По Стратегији је предвиђено формирање 19 регионалних депонија опасног отпада, од  којих би свака опслуживала 200 хиљада становника. Међутим, приликом одређивања појединих локација за депоније (село Богосавац) код Шапца и изградњу постројења за спаљивање отпада у селу Бељин (околина Обреновца), житељи ових села су се томе жестоко успротивили, сматрајући да ће депонија и постројење за одлагање и спаљивање опасног отпада још више загадити животну средину и угрозити производњу пољопривредних производа од чега они живе. Због њиховог протеста обустављен је изградња депоније и спалионица отпада.

Васиљевић каже да су узроци таквом понашању грађана недовољно знање о томе и недовољна информисаност о проблемима отпада, неповерење и недовољно учествовање јавности у процесима одлучивања. Све то говори о томе да јавност није довољно свесна о постојању проблема. Шабачки је пример је врло сликовит, јер тамо јавност није била припремљена као ни општинске и државне структуре.  – Они који су припремали тај посао су занемарили да је ту јавност битан елеменат. Јавност није била упозната са тим процесом, онда је дошло до страха и чак анимозитета и они су рекли: "Не, ми то нећемо" и нису знали шта ту треба да деси. И та иницијатива је пропала. Отпад је  најопаснији кад лежи у фабричким круговима, на ливади, јер је по претходним закону из 1993. фабрика боје и лакова је била дужна да то држи у свом дворишту. Па, шта ћете горе од тога? Било је иницијатива да се то извуче из фабричког круга и да се то под контролом третира. Остало је исто, и овако је пуно опасније – каже Васиљевић.

Он истиче да је Стратегија за управљање отпадом добар законски документ који представља израз настојања да се растућа свест грађана о потреби заштите животне средине претвори у јасан, целовит и дугорочан програм који долази из потребе да са стање животне средине унапреди, што се може постићи јачањем институција.

Неопходно је поново формирати Министарство за животну средину и екологију које би радило на доради већ постојећих законских прописа и припрема нових, како би се Србија усмерила ка одрживом развоју што је предуслов за њен улазак у дуготрајан процес европских интеграција. Мора се успоставити целовит систем праћења и стања животне средине с посебном заштитом одређених територија.

– Потребно је да учинимо све да се прилагодимо климатским променама и увођењу нових технологија. Ако желимо да испунимо све претпоставке у односу на животну средину, а које се земљи кандидату за прикључење Европску унију намећу, онда морамо с обзиром на обим посла, осим жеље и јасно изражене воље за тај корак имати програм и план – каже Душан Васиљевић.