Kako upravljati otpadom

U Srbiji se godišnje proizvede 250.000 tona otpada, a postojeća mesta za odlaganje i skladištenje su nedovoljna. Na koji način i koliko brzo će biti rešen problem upravljanja otpadom u našoj zemlji ne zavisi samo od ekonomske moći, nego i od opredeljenja zemlje da se svetu predstavi kao privlačno turističko odredište očuvane sredine i proizvodnje zdrave hrane.

Najveći problem jeste neodgovarajuće upravljanje opasnim otpadom, jer količina otpada stalno raste, što se negativno odražava na životnu sredinu.

Značajne količine otpada odlažu se u napuštenim rudnicima, fabrikama, placevima pored puta, seoskim smetlištima, rečnim koritima. Komunalni otpad predstavlja sve veći problem, ne samo u Srbiji, nego i u evropskim zemljama gde će do 2020. godine, u skladu sa privrednim rastom, biti proizvedeno 770 miliona tona otpada godišnje.

Mada bi trebalo da Srbija bude zemlja očuvane prirode, ona je pod velikom teretom đubreta i opasnog otpada, jer ne postoji nijedna lokacija za odlaganje opasnog hemijskog otpada.

"Strategija za upravljanje otpadom doneta je pre četiri godine, ali se ne primenjuje", kaže Dušan Vasiljević, direktor sektora za pitanja životne sredine, pri misiji Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u Srbiji.

Po Strategiji je predviđeno formiranje 19 regionalnih deponija opasnog otpada, od  kojih bi svaka opsluživala 200 hiljada stanovnika. Međutim, prilikom određivanja pojedinih lokacija za deponije (selo Bogosavac) kod Šapca i izgradnju postrojenja za spaljivanje otpada u selu Beljin (okolina Obrenovca), žitelji ovih sela su se tome žestoko usprotivili, smatrajući da će deponija i postrojenje za odlaganje i spaljivanje opasnog otpada još više zagaditi životnu sredinu i ugroziti proizvodnju poljoprivrednih proizvoda od čega oni žive. Zbog njihovog protesta obustavljen je izgradnja deponije i spalionica otpada.

Vasiljević kaže da su uzroci takvom ponašanju građana nedovoljno znanje o tome i nedovoljna informisanost o problemima otpada, nepoverenje i nedovoljno učestvovanje javnosti u procesima odlučivanja. Sve to govori o tome da javnost nije dovoljno svesna o postojanju problema. Šabački je primer je vrlo slikovit, jer tamo javnost nije bila pripremljena kao ni opštinske i državne strukture.  – Oni koji su pripremali taj posao su zanemarili da je tu javnost bitan elemenat. Javnost nije bila upoznata sa tim procesom, onda je došlo do straha i čak animoziteta i oni su rekli: "Ne, mi to nećemo" i nisu znali šta tu treba da desi. I ta inicijativa je propala. Otpad je  najopasniji kad leži u fabričkim krugovima, na livadi, jer je po prethodnim zakonu iz 1993. fabrika boje i lakova je bila dužna da to drži u svom dvorištu. Pa, šta ćete gore od toga? Bilo je inicijativa da se to izvuče iz fabričkog kruga i da se to pod kontrolom tretira. Ostalo je isto, i ovako je puno opasnije – kaže Vasiljević.

On ističe da je Strategija za upravljanje otpadom dobar zakonski dokument koji predstavlja izraz nastojanja da se rastuća svest građana o potrebi zaštite životne sredine pretvori u jasan, celovit i dugoročan program koji dolazi iz potrebe da sa stanje životne sredine unapredi, što se može postići jačanjem institucija.

Neophodno je ponovo formirati Ministarstvo za životnu sredinu i ekologiju koje bi radilo na doradi već postojećih zakonskih propisa i priprema novih, kako bi se Srbija usmerila ka održivom razvoju što je preduslov za njen ulazak u dugotrajan proces evropskih integracija. Mora se uspostaviti celovit sistem praćenja i stanja životne sredine s posebnom zaštitom određenih teritorija.

– Potrebno je da učinimo sve da se prilagodimo klimatskim promenama i uvođenju novih tehnologija. Ako želimo da ispunimo sve pretpostavke u odnosu na životnu sredinu, a koje se zemlji kandidatu za priključenje Evropsku uniju nameću, onda moramo s obzirom na obim posla, osim želje i jasno izražene volje za taj korak imati program i plan – kaže Dušan Vasiljević.