Нафта у средишту политике (1)

Четири године окупације су прошле, крај се не назире, контроверзе се заоштравају. Масовне демонстрације поводом годишњице показале су да је због Ирака Америка све више у сукобу са самом собом. Уз добар разлог, јер биланс је више него суморан: 3.200 мртвих и близу 25.000 рањених војника. Трошак, према процени познатог економисте Јозефа Штиглица, око два билиона (хиљада милијарди) долара. Резултат: оштре полемике у Вашингтону да ли треба број окупационих војника повећати за још 20.000, како предлаже председник Буш, или хитно се повући, на чему све гласније инсистира опозициона већина (демократе) у Конгресу.

После четири године као да се заборавило зашто је рат почео. Садам Хусеин је брзо, за само три недеље, војно поражен, а после судског процеса, недавно и погубљен. Али његовим одласком распао се и политички и економски систем земље, држава је ушла у вртлог хаоса, па је ових дана и Пентагон признао да се усред окупације води и грађански рат. Оно што је рат, покренут са неуверљивим образложењима и без благослова Уједињених нација, требало да донесе: демократизацију земље и нови просперитет за њене грађане, даље је него пре четири године. А као колатерална штета урушен је морални углед Америке као лидера "слободног света", проширен фронт глобалног рата против тероризма, стечени нови непријатељи.

Да ли је вредело? Са становишта прокламованог циља није, али можда се на рат све време гледа кроз погрешне наочаре. Оне кроз које се не види – нафта.

ОДАКЛЕ ЋЕ ДОЋИ СВА ТА НАФТА, запитао је 1999. Дик Чејни, у говору који је, у својству првог човека Халибартона, мултинационалне корпорације која се у 120 земаља бави пословима у вези са најконтроверзнијим енергентом цивилизације, одржао у Институту за петролеј. Пошто је у тој беседи прво констатовао да ће производња из постојећих налазишта рапидно да се смањи, док ће, са друге стране, свету у догледно време бити потребно додатних 50 милиона барела дневно, Чејни је понудио и одговор: "Блиски исток ће спречити да нафта пресуши". Али, нагласио је тада, проблем је у томе што "владе и националне нафтне компаније" контролишу готово сва налазишта, и мада су међународне компаније нестрпљиве да тамо добију већи приступ, "напредак у томе је исувише спор".

Годину дана касније Чејни ће постати потпредседник САД и у тој улози главни заговорник инвазије на Ирак. А недавно, ирачка влада је обелоданила нацрт закона о нафти, који предвиђа да ће сва ирачка налазишта (за време Садама државна), на основу специјалних уговора о истраживању и експлоатацији, бити доступна страним компанијама, на период од чак 33 године, много дуже него што је уобичајено не само у региону, него у целом свету!

А ирачка нафта није ситниш: резерве су верификоване на 115 милиона барела, што је десетина од укупно евидентираних залиха на свету. Сви извори су већ утврђени, а њихова експлоатација је у категорији веома економичних. Ирак данас производи око 2,5 милиона барела дневно, знатно мање него пре окупације, када је испумпавано 3,5 милиона барела. Нафта иначе чини 70 одсто ирачке економије, и попуњава(ла је) 90 одсто буџета. Није зато чудно што су Бушови сарадници са великим самопоуздањем тврдили да ће, кад прође хаос, Ирак сам себе брзо обновити.

НАФТА, КРВ И ПОЛИТИКА били су неизбежни састојци блискоисточних догађаја откако је свет почео да бива зависан од течног "црног злата", или од почетка нафтне ере. Прва нафта је додуше на површину процурила на једном грчком острву још 400 година пре Христа, али погон индустријске револуције постаје тек од 1859, када једна компанија из Пенсилваније отвара прву бушотину откривши нафту само двадесетак метара испод површине.

Потећи ће потом у Америци нафта у изобиљу, постаће главни састојак "америчког начина живота", на јефтиним нафтним дериватима нићи ће градови и предграђа. Све донедавно, гориво је у Америци било јефтиније од флаширане воде.

Остатак света је такође постао зависан од нафте као од дроге: она је на овај или онај начин у свему што конзумирамо, она је уграђена у темеље данашње цивилизације. За сваку калорију хране коју конзумирамо треба сагорети 10 калорија фосилних горива, понајвише нафте, а да би се направио грам компјутерског чипа, данас треба сагорети 630 грама нафте. Хемија из нафте је у свакодневним производима, од текстила до играчака, електронских уређаја, намештаја…

Зато што је тако нераскидиво везана за просперитет, борба за нафтну сигурност је у самом средишту политике великих сила, повод за државне ударе, мотив за склапање савеза, разлог за оружане интервенције. И основа за стална страховања и катастрофична предвиђања о томе колико је још има и колико ће нам још трајати. У основи тога су и периодичне нафтне кризе: од Суеца, преко израелско-египатског рата 1967, нафтног шока 1973, иранске револуције 1989, америчког уласка у Ирак 2003…

Нафта је "необновљиви" извор енергије: њене количине у земљи су дакле коначне и једног дана ће пресушити. Али колико коначне, и када ће нестати? Да ли ће то бити пре него што се човечанство "прешалтује" на други извор енергије, или ће нафтно доба проћи на исти начин као и камено, које сасвим сигурно није окончано због несташице камења.

У историји је досад било доста прогноза да ће нафте брзо нестати, а све су се показале погрешним. Још 1919, амерички геолошки институт је прогнозирао да ће Америка своје резерве нафте исцрпсти у року од девет година. Током седамдесетих година стручњаци су постигли консензус да ће производња достићи врхунац средином осамдесетих и потом почети да нагло опада: на основу једног извештаја ЦИА-е, председник Картер је упозорио да нафтни извори пресушују широм планете.