Дабогда те везали и читали ти бестселере

57. САЈАМ КЊИГА

Последњи је дан 57. међународног београдског сајма књига на којем је земља почасни гост била Мађарска, први пут се у организацији Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије представило тридесет издавача и институција културе са КиМ, обележене су годишњице везане за живот и опус Борислава Пекића, Стевана Раичковића и Радомира Константиновића. На информационом центру Европске уније, поред осталог, представљени су и наши издавачи који су добили подршку програма „Култура 2007- 2013” за превођење књига. Једна Пољакиња, слависткиња Магдалена Кох написала је књигу „Када сазримо као култура”, о српским књижевницама модернизма, које је званични канон српске књижевости читав један век запостављао (издање „Службеног гласника”).

Међутим, већ првих дана било је уочљиво да је посетилаца на Сајму књига мање. Према неким слободним проценама чак двадесет одсто у старту, што непогрешиво показује да наши људи имају све мање новца за књигу и културу (иако је и цена појединачне улазнице остала 250 динара). Са једне стране, наша цењена песникиња Радмила Лазић, која је овај Сајам књига прогласила отвореним, истакла је маћехињски однос државе према култури, а са друге- једна од кључних тема и на овом Сајму били су бестселери, вашарски однос према књизи и слично. Познаваоци прилика у издаваштву, уочиће у ове две појединости фине узрочно-последичне односе: бестселер се сматра злом које уништава српску културу управо због тога што Србија уопште нема јасан концепт културне политике који би књигу сместио у само средиште, не као робу, већ као културну вредност првога реда, у коју се улаже знање и новац. Само културе које немају јасне дефиниције културне политике осећају крајњу угроженост бестселером, који је иначе свуда у свету доминантан.

Од проблема дефиниције концепта пати и Међународни београдски сајам књига, који је одувек био велика продавница (где се књига, дакле, превасходно третира као роба), а не пословни сајам, какав је на пример онај у Франкфурту. Како онда забранити неком издавачу, који поштено плати за билборд о неком бестселеру, да рекламира свој производ? Он затим може из рукава да извуче јасну дефиницију масовности нашег сајма (чему се неки странци искрено диве), и да објасни диктат тржишта. Чик нека се појави билборд са неким важним националним пројектом на којем је годинама радио тим стручњака, као што је на пример Српска енциклопедија, нико не спречава надлежне институције културе и образовања то да ураде. Зато ће и даље неодлучним српским интелектуалцима који пате од проблема дефиниција концепта, и даље највећа клетва бити „дабогда те везали за столицу и читали ти бестселере”.

Исто је и са причама које су уочи отварања дочекале мађарске писце као почасне госте. Како се могло чути, дошли су нам писци мање важни од оних „највећих”, који се не слажу са Орбаном и због тога не желе да подрже ниједан национални пројекат. Међутим, иста ситуација може да се посматра и као унутрашња ствар и принцип сложних мађарских писаца, а не само „подметање” амбасаде. Због тога су нам, кажу, дошли шахисти, играчи филклора...То је, мора се признати, утешнија формулација од оне да је наша култура толико мала да је и иначе заобилазе велика имена. Зашто велика имена Холивуда не долазе на Фест? Зашто нико није урлао на сав глас када је почасни гост Београдског сајма књига била Америка, а нису дошли Филип Рот или Пол Остер? Једино што преостаје јесте да морамо да схватимо да је српска култура мала, не због својих стваралаца или језика, већ због тога што је нико не схвата озбиљно. У супротном, континуирани напори и улагања у књигу, превођење и промоција наше литературе у свету не би страховали од тога да ће их засенити бестселери, а били бисмо присутнији и у том великом свету без којег не можемо.