Порасла је поред Дунава...

Љиљана Благојевић је цео живот провела у Земуну. Иако се неколико пута селила, то је увек било у пречнику од – неколико метара. Из једне улице која се додиривала са другом. Увек на истој, никада на другој страни.

Као што је првакиња Драме националног позоришта постојана у животним ставовима, тако је, без сумње, остала чврста и у опредељењу – једном Земунка, увек Земунка. Глумица, овековечена бројним наградама и еснафским признањима, одрастала је у времену када је он био посебан град. Када су аветињске пешчаре делиле Земун и Београд, а спајали их, што је готово непознато широј јавности – тролејбуси број 15.

Земун је град на Дунаву, а то је оно што му даје посебан квалитет. Ничим спутана ширина, пространство коме краја нема чини да човек буде слободније, хуманије биће. Можда је доба Љиљаниног одрастања у Творничкој улици материјално било оскудније, али није било дилеме око неких ствари. Знале су се јасно тачке светлости и зоне мрака. Разликовало се добро и зло. Лупежи од  домаћина. Људи од нељуди.

Још као гимназијалка, са Куле Сибињанин Јанка уживала је у земунском пејзажу. Старе куће, обале, мансарде, бродови, капеле, цркве... И тај моћни Дунав који се, ту, иза ћошка, среће са Савом, грли је и наставља даље.

Лек за усамљеност

Глумица ренесансне лепоте и снажног интелектуалног и моралног набоја никада не би пристала да борави тамо где нема велике воде, јер она, уверена је, има магичну моћ. Љиљана Благојевић данас живи у непосредној близини највећег земунског шеталишта и њој надраже улице – Земунског кеја.

– То је истовремено шеталиште и улица. Са једне стране су старе земунске куће и кафане, са друге надолази снажан, умирујући, али у моментима и опасно узнемирени Дунав. Он је ту да људе снажи, непрестано им дајући снагу и животну радост. Када водостај пређе природну црту станишта, то је упозорење људима на пролазност. Од некада доминирајућег хотела "Југославија" до "Старе Капетаније" срећете људе из, како би се рекло, реалног живота, али и оне који су подаље од дневне стварности. Спокој земунских пецароша и неспокој љубавника. Под отвореним небом, на истој сцени заједно аласи и чамџије, пензионери и узбуркана младост. Галерија различитих ликова и ситуација. Недалеко од Кеја је некадашња зграда Народног позоришта у Земуну, а сада "Мадленијанум". На Кеју је и Капетанија, у њој Ликовна галерија и изложене уметничке творевине. Према Ушћу су идеалне бициклистичке стазе дужине око два и по километра. Кеј је идеално место за све који негују кућне љубимце. Посебна драгоценост јесте то што се уз ову улицу разбашкарила чувена земунска пијаца. За мене она је знак домаћинског, здравог односа према животу. Када се из околних сремачких села сјате вредни људи, на тезгама се нађу тегле са ајваром, чварци, сремачки сир... На том месту схватате да је ово народ који никад неће бити отуђен. Ту и најусамљенији човек може да преболи своју самоћу, баш као и на Земунском кеју – казује глумица.

За Оперу на Тргу

Она је мишљења да је земунски корзо дотакао оштро сечиво транзиције.

– Какво је друштво, такви су и људи и улице. У једном трену подвучена је црта и успостављена су правила игре за која нико не одговара. Многи су разочарани. Зато ми је логично што на улици срећем тужне људе. Или вештачки насмејане. Живот се са шеталишта сели на ноћне сплавове. Ново време добило је нову младост. Нажалост, појављују се агресивни људи. Никада не знате ко и какав окидач може да притисне и да изгубите оно највредније што имате – живот. Треба се склањати од таквих. Није то никакав кукавичлук, то је мудрост и опрез – објашњава уметница.

Лако успостављање нових познанстава за глумицу је главна карактеристика београдског духа, али то може да буде и веома опасно. Јер, у овом атару превлађује способност ка брзом и лаком зближавању. У комуникацији почетно "ви" брзо склизне и преточи се у непосредно "ти".

– Београд, за разлику од осталих градова, краси лакоћа контакта и пријатељстава. Београд је отворен град. Са те стране, могу да му позавиде и веће метрополе. Оно што би, свакако, требало да буде приоритет у развоју града јесте изградња метроа и побољшање рада градске чистоће. Исто тако, без образовања, културе и еколошке свести не можемо напред. Обнова улица је у реду. Здање нове Опере, по њеном схватању, свакако треба да буде у центру.

– Бесмислено је форсирати идеју о изградњи Опере поред реке и као узор помињати сиднејску оперу. Да ли је познато да сиднејска опера ради три месеца у години и нема стално запослене. Ако је урбанистима толико стало да у Новом Београду изграде неку зграду, нека је граде. Оперу нека не дирају, за њу је идеално место на Тргу Републике. У томе је сагласна огромна већина уметника – истиче она. Оно због чега страхује јесте да Земунски кеј не заплива у воде кича и бљештавила.