Грамзивост без граница

Да ли смо заиста на прагу укидања дугогодишњег ловостаја на корупционашке капиталце које је најавио Александар Вучић, обећавајући да ће правди да приведе барем део високо позициониране братије политике и бизниса која нам сваког дана одваја од уста?

Готово свака влада доносила је још немилосрднији закон за прогон лупежа, али годинама су се сасвим ретки обазирали на такве политичке тривијалности иако се ради о прочишћавању државе, о хватању ваздуха када је ова пошаст, која по неким рачуницама односи милијарду евра годишње, дошла до носа.

Како је ова власт изабрана на незадовољству народа радом претходне, разумљиво је да се од ње очекује да шаком удари по столу, да отвори фронт против стоглаве Хидре и разних шпекуланата који се играју туђим судбинама.

„Политичар размишља о следећим изборима, а државник о будућим генерацијама”, рекао је недавно италијански премијер Марио Монти.

Одавно сматрам да је овдашња политичка понуда танушна. Суфицит самопроглашених припадника политичке елите, дефицит државничке мудрости. Мало ко међу политичарима има храброст да спроведе непопуларне мере, мислећи при томе да будућим генерацијама не буде лошије него нама.

Вучић је на ту тему у захвалној позицији. Он се на фронту борбе против корупције бави популарним послом. Свако разуман, свако ко није страначки заслепљен, жели да он успе.

Његов посао олакшан је чињеницом да претходна власт, и она пре претходне, нису готово ништа радиле да спрече корупцију. Многи су пропустили шансу да покупе политичке поене и да на груди окаче споменицу антикорупционашког покрета отпора.

Мањкавост те на први поглед сјајне Вучићеве позиције је – време. Претходници су лагано рабили стрпљење народа сводећи га данас на минимум. Председнику СНС-а сакупља поене и прати како расту кривуље страначке популарности и његовог личног рејтинга, али уколико брзо не покаже резултате чека га неизвесна будућност.

Неке Вучићеве колеге то прижељкују. Има ту и оних који би да га спрече да не иде сувише далеко. Да поштује раније успостављене узусе да врана врани очи не вади.

Намножило се разних људи у ешелонима нове власти који сматрају да „није поштено” да заврше као баксузи, да се баш за њиховог вакта укину или смање могућности узимања новца, делатности која је у Србији од политике направила један од најуноснијих бизниса. Пратим пажљиво прикривени отпор дела владајуће коалиције која не да „своје”.

Борис Тадић је обећавао да ће рашчистити с „мангупима из наших редова”, али од тога није било ништа. Поставио је Вучићу фудбал на белу тачку и склонио голмана. Да није, можда би и добио изборе.

Још ми је пред очима „Групни портрет с дамом”, снимак ДС-ових посланика иза Оливера Дулића као израз солидарисања против „линча власти”. Шта ће бити ако нису у праву? Видео и фото запис остаје.

Или ће сви они подршком Вучићу – не као имену и презимену, не као лидеру СНС-а, не као неком ко је симпатичан или несимпатичан – показати елементарни осећај реформске државотворности, или ћемо их све заједно памтити као још једно братство чија је омерта да се међусобно чувају, пребројавајући наше и стране паре.

Показује се колико је истинита помало отрцана флоскула да је лакше променити владу него власт. Имам, нажалост, утисак да Вучић успорава упркос свих обећања. Шта би с „Политиком”? Само да не заврши као Дон Кихот.

Но, фронт промена овог друштва мора да буде и шири од корупције.

Појављује се теза да за наше економске и егзистенцијалне невоље није крив „каубојски капитализам” већ лоши и лажни капиталисти. Испада да је овај неолиберални концепт, чији протагонисти и даље седе у Влади, концепт који негује неспутану похлепу једноставно идеалан, али су га погрешном применом упропастили кварни, лицемерни и антикапиталистички настројени људи.

Онда се по правилу враћа у време Слободана Милошевића кога, истине ради, морам да заштитим од насилног избацивања из Друштва оснивача српског дивљег капитализма. Упокојени социјалиста је, читајући упутства истих оних банкара с Вол стрита које ће „социјалиста” Барак Обама назвати „грамзивим”, омогућио сурову пробитну акумулацију капитала.

Социјалисти су измислили капиталисте-тајкуне, белочарапане који су пре две деценије седели по малим прашњавим канцеларијама а данас се врте по Форбсовим и другим сличним листама.
Прича о добром капитализму и лошим капиталистима је бајка за одрасле.

Све подсећа на времена када су идеолози једног другог идеалног концепта – комунизма – по пленумима смишљали оправдања тадашње економске кризе. Па су долазили до епохалног закључка да није крива Партија, већ непријатељи у унутрашњим редовима – лоши комунисти.

Испада да се мало шта од тада променило, осим стања на банковним рачунима појединаца. Приче о мистериозним мангупима у нашим редовима и данас су актуелне.

Као што је она држава својим несташним друговима фолклорно претила прстом, не предузимајући ништа, тако и ова капиталистичка већ пуних 20 година сикће према новобогаташима, маскирним муфљузима и ратним профитерима а да до данас није кренула у обрачун.

Ово провидно жонглирање кривицом над главама све безнаднијих грађана још увек не нуди одговор на питање како предузећа која су некада била у стању да хране хиљаде запослених данас више не могу ни десетке?

Због чега у Србији полако изумире институт сталног радног односа и зашто се на мала врата уводи концепт запошљавања без плате као најава срећне будућности?

Одговор је једноставан: похлепа. Да се не ради о посебној српској бољци сведочи „Економист”. Лондонски недељник пише да америчка економија бележи највеће профитне марже у последњих 65 година. У Еуропи је ситуација слична. Инвестиције су, с друге стране, на најнижем нивоу у последње три деценије.

Поједностављено, то значи да власници капитала зарадама пуне већ препуне сламарице, минимално реинвестирају а истовремено лелечу одузимајући запосленима и права и плате.

Лист који дефинитивно није близак ставовима Коминтерне апелује на капиталисте света: „Морате да почнете да запошљавате људе и повећавате плате јер ваше производе и услуге убрзо неће имати ко да купи. Сечете грану на којој седите”.

Ова грамзивост без граница свакако није плод рада агената Кремља инфилтрираних на подијум њујоршке берзе. Она је уверљив доказ структурне грешке неолибералног капитализма. Што је нов позив да се подрже борци против похлепе коју потхрањују колико систем, толико и корупција без које он овде не може да успева.

Док се то не промени, уместо да пуца од среће јер живи у најбољем времену од свих у историји, наш мали човек наставиће упорно да разбија главу баналностима: како платити режије док му је предузеће у стечају, како пронаћи посао док га месечно губе хиљаде, или како деци обезбедити кров над главом пошто му је величанствена банка активирала хипотеку.

Политичари морају да размисле зашто је Србин мазохиста. Зашто допушта да му мозак бургијају сећања на мрачно доба када је радно место било зајамчено до пензије, када је предузеће делило станове, децу бесплатно школовала држава, а ни директор није смео да има више од једне викендице.