Путин слуша научнике

Прошле недеље је у краткој, дводневној посети Београду, на позив Карић фондације, боравио Јуриј Сергејевич Осипов, председник Руске академије наука (РАН), који је на ту одговорну дужност ступио 1991. као 55-годишњак, велики угледник у свету науке, због чега је неколико пута поново био биран за челника РАН-а.

Члан је десетак академија наука, укључујући Европску академију наука и уметности, професор Московског универзитета, аутор теорије стационарних и периодичних динамичких система, а разрадио је и теорију диференцијалних игара.

Академик Осипов је руководио низом експерименталних радова везаних за конструкцију летелица и руководио крупним истраживањима у домену одбране. У мају 2000. председник Руске Федерације Владимир Путин га је укључио у Савет безбедности.

Исте године је постао једна од водећих личности у тада формираном Председничком савету за науку и образовање, телу које ће од онда у неколико наврата мењати име, али је његова функција у суштини остала иста.

У ексклузивном разговору за „Политику”, председник РАН-а Јуриј Сергејевич Осипов је говорио о многим темама, за које смо уверени да ће привући велику пажњу наших читалаца, упркос томе што због просторних разлога, разумљиво, не можемо пренети сав садржај овог једночасовног интервјуа.

Господине Осипов, како видите науку у данашњем свету? Да ли она одговара на изазове трећег миленијума?

Наука увек настоји да пружи одговоре, али у томе не успева увек. Данас се, на пример, развијају многе гране науке које се тичу људског здравља. Највећи напредак је остварен у биологији, хемији и физиологији, што је омогућило појаву нових лекова. Други пример се тиче примене чисто кибернетичких решења. Интелигентна роботска техника се користи у извођењу веома сложених операција у урологији, кардиологији, неурохирургији... Спроводи их манипулатор, али операцијом руководи лекар. Велике промене догодиле су се и у хемији и у другим областима. То сведочи да се проблеми, тако да кажем, расплићу пред нашим очима, али има и проблема који још нису решени. На томе се ради.

На шта мислите?

Реч је о домену енергетске безбедност, очувању биодиверзитета, ваљаном разумевању онога што се дешава с климом. Наука се тиме бави, мада можда не успева да обухвати све проблеме. Неко чак може рећи да нема великих искорака, али треба да се сетимо како је било колико јуче.

Како?

Фотоапарат вашег колеге, ваш диктафон, моје и ваше наочаре, све су то резултати науке, зар не? Сијалица светли, а пре неких 150 година славни Фарадеј је у енглеском парламенту убеђивао посланике да доделе паре за даља истраживања на пољу енергетике. Министар му је одговорио да за такве глупости неће да дају новац. На то му је Фарадеј одговорио отприлике овако: кроз неколико деценија, највећи порез добијаћете од коришћења таквих енергетских система. Показало се да је био у праву.

Да ли је и данас на делу нешто слично?

Савремену науку стимулишу два фактора. С једне стране, захтеви који извиру из реалног живота и задатака које пред науку поставља друштво. С друге стране, наука, рецимо математика, одговара на низ задатака које поставља човек, али се чини да њени одговори немају никакве везе с људском праксом. Ништа, међутим, не пропада. Као што је рекао један научник – и такви одговори ће затребати кад-тад. Савремени свет је заснован на обе врсте научних достигнућа.

Да ли наука стоји пред изазовом стварања нове синтезе научних дисциплина, пред неком врстом нове парадигме?

Можда израз нова парадигма није баш тачан, али је сигурно да се многа достигнућа појављују на тачкама додира између разних наука. Оне се заиста уједињавају. Недавно је додељена Нобелова награда групи економиста а они су се, у ствари, бавили математиком, што је искоришћено у практичне сврхе. Ова додирна сфера између разних наука показује да је данас немогуће сврставање наука у строго одвојене полице. Уосталом, у самом почетку развоја науке нису постојали појмови математике или физике, није било математичара. Постојао је истраживач природе, као научник енциклопедиста, што је сада немогуће.

Зашто?

Зато што је свеобухватно тело данашње науке огромно. Али, због тога све већи број људи разуме да треба спојити различите научне принципе и дисциплине да би нешто било постигнуто. Зато је ваше питање врло добро: многа достигнућа се постижу баш тако – у додиру разних научних дисциплина.

Као експерт за теорију игара ви је примењујете у многим гранама науке, од математике до медицине, заштите околине, питања безбедности и летова у космос. Каква је веза, рецимо, између теорије игара и космичких истраживања?

О космичким истраживањима нећу говорити, али ћу поменути два примера везана за теорију игара. Први пример: зец бежи испред пса који га јури; зец трчи право, а пас га јури са стране. Поставља се питање како да пас што брже стигне зеца, који трчи да би побегао псу? Ни пас ни зец не знају решење. То је игра. Други пример: ракета прогања авион. Коју стратегију треба да примени пилот да би избегао ракету, односно, како водити ракету да би погодила авион? И то је игра. Све се уклапа у математичке задатке и њима се објашњава. Управо математика истражује и описује та кретања, јурњаву пса и зеца, ракете и пилота авиона.

Математика је данас врло присутна и у друштвеним наукама?

Она прожима све савремене науке, како природне, нарочито физику и биологију, тако и друштвене науке, на пример лингвистику. Дешифровање непознатих текстова исписаних на древним језицима тешко је могуће без помоћи математике. Данас постоје математичка лингвистика, математичка физика, математичка биологија, математичка социологија... Математика све прожима и још развија апарат који омогућава њену примену. С друге стране, све природне науке се базирају на неким хипотезама. Физичар, на пример, изучава неку појаву и може се испоставити да његова хипотеза није била тачна. У математици тога нема. У математици је немогуће да се за ма колико стару теорему данас каже – не, она није тачна. Питагорина теорема је остала иста. Може бити нетачно доказивање, али математичка чињеница остаје. Зато би требало говорити о подели наука на природне науке, друштвене науке и математику, која је врло независна. Не сећам се ко је то рекао, Маркс или Енгелс, да степен образложености било које науке зависи од тога колико се у тој науци примењује математика. Навођење није дословно, али је то смисао изнетог става. Није математика узалуд названа царицом наука.

Ми обични смртници знамо да је 2 плус 2 једнако 4. Постоје ли, на пример у квантној математици, и други одговори на то питање, одговори који кажу да 2 плус 2 није 4?

Поменули сте нешто што је рођено из праксе: један штапић, два штапића, четири штапића, то је добијено из искуства. Математика је нешто сасвим друго. Чак није добро да се каже квантна математика, треба рећи квантна израчунавања, а то је начин брзог рачунања. Данас се много ради на томе, рецимо на квантном компјутеру. Када то буде постигнуто биће лако, на пример, да се провали свака шифра, свака тајна.

Да ли ће тајна тада уопште бити могућа?

Тајна на садашњем нивоу неће постојати, али хоће на неком новом нивоу. Сада су тајне садржане у кодирању, бројевима, отисцима прста или нечем четвртом. За компјутер, међутим, то нису никакви проблеми, он те тајне дешифрује. Наравно, не чини то сам компјутер, кључну улогу има алгоритам који користи компјутер. Можда сам претерао с хваљењем математике!

Има ли кризе науке у Русији после нестанка Совјетског Савеза?

Наука је у Русији заиста пала у кризу, она је поготово видљива у раније веома развијаним експерименталним наукама. Очуване су и развијају се теоријска физика, теоријска математика, теоријска хемија, математичка лингвистика. Ове науке имају велика достигнућа зато што не захтевају велики новац. Неки научни правци су, паралелно, буквално увенули, зато што експериментална наука тржи много пара. Ако нисте сипали бензин у кола, без обзира на то колико је тај аутомобил добар, никада га нећете покренути. У том погледу је криза видљива, али се ствари ипак мењају набоље. Прошле године је 320 милијарди рубаља уложено у науку, а то је много новца, око 2,5 милијарди долара.

Који је то проценат из буџета?

Јесте мање од 2 посто, али је то промена набоље. У последњих десет година буџет РАН-а порастао је за пет пута, што је за Академију и даље мало, пошто под њеним окриљем имамо око 450 института. При том, нису сви на државном буџету. Око 35 одсто института себи зарађује новац. Прилична је то сума, скоро милијарду рубаља. Иако постоје многи проблеми, ситуација се кардинално мења.

Колико томе доприноси Председнички савет за науку и технологију који је председник Русије Владимир Путин формирао 2000. године? У том савету сте једна од водећих личности...

Многа питања важна за развој науке разматрана су на том савету. Пре четири године, на пример, на дневном реду смо имали питање битног повећања плата у Академији. Иако су плате још увек мале, ипак су повећане за отприлике два пута. Савет разматра многа питања, одређује приоритете, даје препоруке председнику за доделу државних награда...

Да ли вас председник Путин слуша?

Морам да кажем да се није десило да председник не прихвати оно што је препоручио Савет. Ја иначе више нисам заменик, мењаћемо структуру тог тела, које се потврдило као врло добар канал за комуникацију председника с људима из науке.

Некада је врх сарадње РАН-а и САНУ био оличен у сарадњи нобеловца Пјотра Капице и академика Павла Савића. Како данас сарађују те две научне установе?

Сарадња из совјетског времена се не може упореди с данашњом ситуацијом, а за то постоје и код вас и код нас објективни разлози. Ми смо се суочили с дубоким променама, као и ви, али ви сте имали трагедију с ратовима и бомбардовањем. Неки контакти постоје, разговарано је, на пример, о пољопривредним наукама, договорени су и неки конкретни кораци, али се стално дешава нешто што остварење тих корака спутава.

Колико могу организације као што је Карић фондација да допринесу успостављању нове и обнављању раније сарадње?

Карић фондација може да помогне у смислу службених путовања, слања ђака и студената на школовање и слично. Када смо се упознали, ја нисам знао да Карићи дају свој допринос образовању. Чак није важно колико дају у те сврхе, важан је њихов добар пример, који говори да бизнис подржава науку и образовање. То је добар пример и за Русију, у којој има сличних настојања, али је у Русији много више богатих. Они би могли да помогну науку и образовање на начин на који то раде браћа Карићи који су овде први основали универзитет. Њихова фондација постоји дуже од 15 година, сведочећи како бизнис треба да се окрене према науци и образовању. Без тога нема напретка.