Управник у главној улози

У старој столици, испoд Бијелићеве слике, седи – ново лице. Ново само у овом познатом „декору” собе управника Народног позоришта, на другом спрату. Велики глумац ове куће, Предраг Ејдус, однедавно је на челу театра који живи већ 140 година. Много је улога нови управник одиграо на овој сцени. Ту је, како рече, incontinuo, већ 37 година. Ту се и рађао глумац каквог ће пожелети све престоничке позорнице и многе друге. Данас је Предраг Ејдус у једној досад неодиграној улози, оној која се игра свакога дана, често од јутра до мрака, у главној улози у призорима из голог позоришног живота. Мада, и руже и трње – све је ту... Баш као и на позоришним даскама. Није ништа ново ако кажемо како није нимало лако бити капетан нашег највећег театарског брода, којег су у његовој дугој историји и разне буре потресале. Ветрови уметнички, политички, историјски... Мало-мало, па те нешто заљуља...Предраг Ејдус, међутим, зрачи оптимизмом. Као неко ко је ухватио добар правац! Ако смо се у тој процени иоле преварили, онда аплаузи... добром глумцу!

Добар глумац улоге бира. Ову последњу, која се не игра пред публиком, мада је и она због ње, нисте истог часа прихватили. Како се данас осећате у лику управника?  

Позив да заузмем челно место у Народном позоришту и за мене је био изненађење. Дуго сам размишљао шта и како. Треба ли уопште прихватити један прилично компликован посао. Знам да су на челу ове куће у току њене дуге историје седели и веома значајни људи и да је у томе било више посла и одговорности неголи славе. Чак је и велики Бранислав Нушић, у неким периодима, одавде истериван. Многи људи, а неки су моји добри пријатељи, знали су да ми кажу:„Добро, бре, шта ће ти све то!”. Мени је то, опет, некако звучало дефетистички. Дуго сам се питао зашто никаквих промена нема. Сада сам се просто загњурио у тај програм и гледам да ли ћу испливати на површину, па да наставим да пливам даље. Важно је да ми то не пада тешко, да за то имам страсти, имам наде. Охрабрује ме и бољи однос државе према култури.

Који су, по вама, најпоузданији знаци да за театре и за други уметнички свет можда долазе неки бољи дани? Пре свега, оно што ме је овде затекло јесу огромни дугови. Схватио сам да је то рупа без дна и ако ми будемо завршили годину са тим губитком онда нам се ништа добро не пише ни у оној следећој. Тешко је носити то бреме, а сваки дуг временом постаје још већи. Захваљујући разумевању Министарства културе, концем прошле године, подмирени су сви наши дугови. Укупна сума: око 700.000 евра. Велики је то новац, али и неопходан лек за важну националну кућу. На моје огромно задовољство, позориште је завршило годину на такозваној позитивној нули. Што се, мислим, није десило у последње две деценије. Треба ли бољи показатељ добре сарадње и разумевања за дуге муке овог старог театра.

Како сада ту дуго очекивану „нулу”, послужимо се језиком математике, претворити у један дугорочнији „плус” у сваком смислу?

Свестан сам са коликим ћемо се проблемима овде суочити. Већ доста година ова кућа, која би требало да буде институција од врхунског националног и државног значаја, која ће производити и врхунску уметност, скоро да је више једна социјална институција, без обзира и на неке неоспорно лепе успехе у свим својим сегментима (драма, опера, балет). Све је то некако потискивано у други план. Кућа је била суочена са штрајковима, синдикатима (ваљда их је 12 – већих и мањих), сукобима, причама о броју људи... Проблеми су се нагомилали и – системски су. У тој шуми проблема о репертоару се најмање говорило, о ономе што смо производили и изводили. Сада када смо стали на ноге, морамо се много више окренути том производу наше уметности. За почетак, биће најбоље да стварамо оно што волим да назовем „догађајем”, уметнички чин о коме ће град говорити и који ће са узбуђењем ишчекивати.

Како све то постићи, пробудити креативни дух?

Не може се без тих великих догађаја. То фали свим нашим театрима. Треба нам креативна атмосфера у кући. За мене је свака представа једна мала завера, уметничка. Око ње мора да се плете то наше заједништво, та напетост, сви у кући, уметници и неуметници, треба да живе са тим новим пројектом.

Пред себе лепе, али, чини се, и тешке, задатке постављате?

На врху театара у свету имате човека који је менаџер и другог који је уметнички руководилац. Код нас су обојица у једном лику – управника. У том свом „двоструком лику” ја ћу захтевати озбиљно подизање уметничких стандарда, високу селекцију и да ово буде кућа најбољих. То је некакав мој опсесивни сан. Под тим подразумевам и најбоље госте. Та прича тек треба да добије своју реализацију кроз неке будуће разговоре и преговоре са Министарством културе. Чекамо и решења новог Закона о позоришту. То би био кровни закон из којег ће произићи низ закона у култури који се односе на поједине области. Ми мислимо како Народно позориште заслужује и посебан закон. Не би то била некаква нарочита новост, јер такав закон смо имали између два рата, а постоји и у многим земљама.

Најављујете и један офанзивнији репертоар...?

Амбициозан свакако. Ми одрађујемо затечени и стварамо нови репертоар. Што се тиче атмосфере у кући, ја сам задовољан, мада ће сигурно бити и неких ствари које је тешко предвидети, поготову у оваквој структури Народног позоришта. Ми ћемо се потрудити да апсолутно одржимо ниво репертоара и све оно што је испланирано, али и да паралелно радимо са Министарством на реорганизацији Народног позоришта. И то је оно од чега ја много очекујем. Зашто то говорим? Неким упоредним анализама, схватили смо да позоришта оваквог типа, драма-опера-балет, готово више нигде не постоје.

Реч је, дакле, о будућем разлазу у великој, старој театарској породици. На једној страни мајка-Драма, на другој они млађи – Опера и Балет. Како видите тај расплет?

То нас враћа на оно старо питање: изградње нове зграде за оперу – и балет. Већ три деценије Београд живи са том причом у главама политичара, уметника, архитеката... Сада при Министарству постоји тим људи који ће се том темом бавити. То је нешто што ја и те како подржавам. У великим културним центрима драма и опера су једноставно одвојени. Даље треба мислити о модалитетима, о броју људи и сличним стварима.

Да се, ипак, још мало вратимо репертоару... ?

Захваљујући оном лепом финансијском расплету догађаја у нашој кући, то јест подршци Министарства, живнуо нам је и театар. Имали смо оперску премијеру – „Аиду” у „Сава центру”, а у среду у „Риголету” гостује италијански тенор Анђело Ферари. Славенко Салетовић ради Островског, представу „Таленти и обожаваоци”, која треба да изађе 5. фебруара, док кореограф Лидија Пилипенко припрема балет инспирисан светом писца Боре Станковића. Драма је у договорима са редитељима какви су Унковски, Стафан Холм, Савин, Јагош Марковић..., од Милене Марковић смо наручили нови комад. Јубилеј 140 година Народног позоришта биће обележен пре свега добрим представама. 

Једном глумац – увек глумац, тога се држите. Колико управник може одмоћи глумцу Ејдусу?

Прихвативши се овога посла, ни у једном тренутку није долазило у питање да ли ћу и даље глумити. И у Народном и изван њега. Истина је да ћу свој репертоар морати мало да редукујем. Некад се не може ни физички све постићи, али оних кључних ствари се не одричем. Ја ћу играти до краја свога живота, то је моја вокација и тако сам одлучио још док сам био мали.

Можете ли сада као управник да испуните неку неостварену глумачку жељу Предрага Ејдуса?

Са таквим стварима морате бити обазриви, због сукоба интереса – каже у полушали. – Неке старе жеље за мене су већ прошле, али својом укупном галеријом ликова ја сам веома задовољан. Дабоме, жеље увек постоје, само сада о томе не мислим. Прво што сам као управник морао да жртвујем јесте да засад не радим ништа ново. Нема се времена!