Синдром малог стола

Не знам како је било код вас у породици, али код нас кад год се дешавало неко весеље или славље увек се постављао један дугачки сто за госте, и за тим столом је седело тридесетак одраслих чланова моје породице, кумови и пријатељи, а ми деца смо се увек нашли за неким малим столом у неком ћошку. Ово ми је остало дубоко у сећању из више разлога, али све чешће ми се враћа када пробам да објасним однос међународне заједнице према српским политичарима и како српски политичари доживљавају тај однос с представницима великих сила. Ја сам те односе, у контексту са својим сећањима, назвао синдром ,,малог стола”.

Српски политичари као деца из мог сећања седе за једним споредним мањим столом са својим колегама из регије Балкана. Док су млађи и тек кренули својом каријером, њима је свеједно где седе, јер им је драго да их као политичаре било ко уважава, тако да је тај споредни сто потпуно прихватљив, па чак нису ни свесни да постоји нешто мимо тог стола. Али онда, као ми кад смо били деца, почну да маштају да су ипак зрелији и озбиљнији него што их виде одрасли, и тада почну да се понашају другачије. Уозбиље се, глуме да су зрелији него што јесу и прижељкују да их неко примети за великим столом и да их позове да им се придруже и на тај начин добију признање да су коначно постали прави лидери. Често када добију позив да седну за тај велики сто и почну да се друже са ,,одраслима”, онда покушавају из све снаге да обезбеде за себе стално место за тим столом и да им се не деси брука да буду враћени за онај споредни сто за којим седе ,,мала деца” и они који се налазе у оној тешкој транзицији између детињства и пунолетства. Тада они избегавају сваки сукоб са одраслима, потврђују све што одрасли говоре, па чак и највећу глупост. Тада једноставно прихвате да је њихова реалност она која се представља као једина реалност за тим столом. Потпуно изгубе из вида да су они у ствари заслужили место за тим столом.

Српски политичари, нажалост, када се нађу за столом с представницима великих сила, забораве не само на то да су они то место заслужили (или због тога што су победници избора или због тога што су постали државни функционери), већ мисле да су они једини из српског народа дорасли да седе за тим столом. Почну да верују да су ту због тога што их те велике силе воле и желе наградити. Тада ти српски политичари забораве не само на све оно што су говорили за време избора, на сопствена обећања, на национални и државни интерес, него све више почињу да користе речник великих сила и убеђују сами себе да шта год да се изговори од стране тих истих сила представља једину истину и највећу мудрост која може да постоји. Они се једноставно изгубе и превлада страх у њима да не буду отерани са тог стола да не изгубе контакт са тим великим силама и да не изгубе њихов благослов и афирмацију да су они ипак постали неко и нешто.

Проблем за српске политичаре јесте у томе да то није исто као што је добити место за главним породичним столом, где је због смене генерација нормално да када се стекне место за столом са одраслима да ту особа и остане до краја живота. С великим силама нема породичних емоција нити признавања равноправности, нити било каквих других емоција, осим емоција у вези с њиховим сопственим интересима. Тако да када српски политичари, па и други балкански политичари, више немају нити значаја нити користи за политику ЕУ и Америку, они се поново налазе за неким споредним столом, а неко други врло радо ускаче на њихово место и поново понавља исте грешке у односу са великим силама као и његов претходник. А претходник док седи поново за тим малим столом само машта о томе како је доживео велику неправду и како ће ти који одлучују ко седи за тим великим столом кад-тад да схвате своју грешку и да ће га поново позвати да заузме његово право место, које само њему може припадати.

Можда сам мало и претерао с овим упоређивањем, али већ предуго пратим како се српски политичари понашају с великим синдромом инфериорности према представницима великих сила, без доследности у одбрани државних интереса и с безграничном лицемерношћу према својим гласачима и грађанима, само због тога што је њихов страх да ће да изгубе место за великим столом већи од страха могуће казне од стране разочараних и преварених гласача. Нажалост, с таквим понашањем српска политичка елита потврђује перцепцију коју велике силе имају о њој, а то је да је незрела, недорасла и похлепна и да тиме заслужује да буде понижена и да ће, када одради оно што је очекивано од ње, поново седети за споредним малим столом.