Две столице једне елите

Развој капитализма у Србији ни после двaдесет година није дао очекиване резултате. У економској сфери није достигнутa 1989. годинa, у политичкој сфери нису остварена основна начела либералне демократије у погледу ефикасности, рационалности и праведности државе и њених институција, у социјалној сфери према нивоу незапослености, сиромаштва и сигурности међу последњим смо земљама у Европи.

Ако упоредимо успешност почетних процеса социјалистичке и капиталистичке изградње, нема сумње да је социјалистичка била далеко успешнија. Једна изразито аграрна земља која је четири година била изложена ратним сукобима, с необразованом елитом и са исто таквом радном снагом, без одговарајућих знања о индустријском начину производње, успела је све до половине шездесетих година да обезбеди завидан континуиран привредни развој.

За разлику од ове политичке елите, социјалистичка елита почетком деведесетих, као и опозициона, неолиберална елита с почетка новог миленијума располагале су с много развијенијим политичким, организационим, економским, културним и образовним капиталом за трансформацију социјалистичког у капиталистички систем. Ове елите имале су неопходна сазнања о принципима, институцијама и начину функционисања различитих модела капитализма, а имале су и, с обзиром на закаснелу транзицију, довољно сазнања о позитивним и негативним ефектима транзиционих процеса, па ипак нису успеле да их успешно изведу.

Узроци неуспеха могу се једним делом приписати рату и ратним околностима, међународној изолацији, па и светској економској кризи, али најбитније узроке неуспеха треба тражити у природи транзиционе владајуће класе и карактеристикама њеног деловања.

Противречна друштвена улога политичке елите огледа се у томе што се она истовремено јавља као заштитник општедруштвених и приватно сопственичких класних интереса.Политичка делатност и политичка моћ у условима постсоцијалистичке транзиције и непосредно и посредно постају кључни фактори у формирању капиталистичке класе (капитализам не настаје еволутивним путем у економији, негосе под политичком контролом уводи и шири у друштву), што политичку елиту као језгро будуће капиталистичке класе ставља у егзистенцијалну дилему: да ли да користи своју моћ за остварење општедруштвених интереса или својих класних интереса. Остајање на власти налаже политичкој елити (због придобијања гласача) залагање заопштедруштвене интересе, а неизвесност задржавања политичке моћи услед вишепартијских избора, као и капиталистичка идеологија која промовише новац као меру људских вредности, налажу политичкој елити стицање материјалног богатства.

Ову транзициону дилему политичка елита решава тако што се према остварењу општедруштвених циљева односи формално и начелно, а према остварењу својих класних интереса реално и конкретно.

Модификован и допуњен Марксов опис природе бирократије у периоду апсолутистичке власти можда најпотпуније указује на природу створеног система у Србији. Бирократија претвара државне циљеве у своје личне циљеве, а своје приватне циљеве у државне и никоме није јасно када остварује једне, а када друге.

Политичко-партијска контрола показала се у условима постсоцијалистичке транзиције као веома једноставан и ефикасан начин претварања друштвеног капитала у приватни, и партијске елите нису биле спремне да испусте овај начин капитализације својих политичких положаја.

Из оваквог односа политичке елите према општедруштвеним циљевима ствара се општи социјални оквир за празан, аномичан социјални идентитет, у којем сви процеси имају камелеонско значење– једно формално, јавно, и друго скривено. Економска и политичка елита представљају чврсто умрежене организације којe делују из сенке и управљају свим значајним друштвеним процесима у којима се стиче моћ и капитал и њихови интереси дају реалан садржај социјалном идентитету, док све оно што се супротставља њиховим интересима представља привид и фарсу.

Уместо закључка, навешћемо Марксове речи о разорном дејству капитала на вредносни систем: ,,Где год је дошла на власт буржоазија је разорила све идиличне односе...и везе које су човека везивале за човека…И није оставила између човека и човека никакву другу везу осим голог интереса и бесавесне трговине…Она је у леденој води себичног рачуна потопила све свете дрхтаје побожног заноса… Она је лично достојанство претворила у разменску вредност”.

Професор социологије, Факултет техничких наука, Нови Сад