Наше комшије Кинези

Двоспратни тржни центар у Новом Београду одавно важи за кинеску централу у Србији, док је у сваком већем српском граду отворено по једно њихово представништво. Од Суботице до Косовске Митровице.
Један од оснивача друштва "Кинези у Југославији" и можда највећи велетрговац јефтином кинеском робом у Србији, који не жели да му се помене име док не добије стални боравак, сећа се времена када су његова "жута браћа" стизала у некадашњу Југославију путем програма државне размене.

– Овде се мало зна да су Кинези који су долазили путем размене докторирали или магистрирали. Данас су многи од њих на високим функцијама – каже велетрговац, подсећајући да је први талас кинеске миграције запљуснуо Србију почетком деведесетих година.

То се коси са увреженим мишљењем да су Кинези у Србију дошли после договора Мире Марковић и КП Кине. Стереотип о Кинезима у Србији, попут прича о тајним плановима супруге Слободана Милошевића да "доведе милион Кинеза који ће гласати за СПС и ЈУЛ", нанео је највише штете његовим сународницима који су се надали да ће на Балкану пронаћи срећу.

– Већина Кинеза је заиста стигла у Србију после 1995. године. Они, међутим, немају никакве везе са Миром Марковић и Милошевићем. Они који су имали њух за бизнис остали су овде.

Приче о наводној додели држављанства Кинезима и опасности да ће Србе преплавити стотине хиљада јефтиних радника из Азије протуране су у унутарпартијским обрачунима. Кинези су постали колатерална штета. Западни медији су подгревали такву атмосферу, па је лондонски "Индепендент" 1999. године писао да "у Београду живи 100.000 Кинеза, док још 40.000 њихових сународника чека да добије југословенско држављанство и право гласа!".

– Кинези чак нису добили ни дозволе за стални боравак, а камоли држављанство. Пошто се видело да немамо везе са Миром Марковић, постали смо алиби за неспособност српских власти. Тако се причало да су Кинези заслужни за цветање сиве трговину, иако смо се у Србији наплаћали и царина и дажбина.

Наш саговорник тврди да је третман кинеских предузетника у Србији веома лош.

– Један контејнер кинеске текстилне робе царини се у Мађарској са око шест хиљада евра, у Румунији око 5.000, док у Србији Кинези плаћају на име царинских дажбина више од 20.000 евра. За нас не важе иста правила. Сви јуре Кинезе: "Дај, ја ћу да ти цариним робу, али, ти ми дај за ту услугу неколико хиљада евра". И Срби зато све чешће иду у Мађарску, Румунију, Грчку или Турску по кинеску робу, јер је тамо роба знатно јефтинија.

Велетрговац подсећа да се у медијима углавном сензационалистички пише о Кинезима.

– Писало је да овде владају тријаде, да склапамо лажне бракове са Српкињама због папира, да по десетак нас живи у гарсоњери, да тајно сахрањујемо наше преминуле по околини Београда. Истина је другачија: нема лажних бракова, само оних из љубави. Али, овдашња јавност мора да зна да ти младенци по венчању беже у Кину, јер овде трпе притиске. Пре неколико година дешавало се да много Кинеза живи у једном стану, али сада већина Кинеза живи комотно.

Кинези се, иначе, не жале превише због проблема у Србији. Не траже никакву помоћ од невладиних организација. Цивилни сектор такође не анализира превише живот Кинеза у Београду.

– Не треба нам помоћ од организација које критикују званичне власти. Кинези су, наиме, навикли да се не супротстављају властима.

Велетрговцу се догађало да му шутну кола или крену песницом на њега, док одлази да плати рачун на бензинској пумпи.

– Кинеска амбасада пажљиво бележи нападе на Кинезе у Србији – каже он, сведочећи да су кинеска деца малтретирана у нашим школама.

– Моји рођаци су живели у Србији. Њихова деца су била шиканирана у школи. После неколико година, отишли су у Аустралију и сада су та иста деца – ђаци генерације. Ићи ће и на курсеве за политичаре – каже велетрговац, разбијајући још једну фаму о Кинезима на привременом раду у Србији. Њихови покојници се не сахрањују тајно, на некаквим мистериозни местима.

– Када Кинез умре у Србији, обави се кремација, а потом се урна авионом транспортује до Кине. Кремације у Србији се не обављају по посебним, мистичним кинеским обичајима. То је још једна прича о нама.

Срби који бораве у Шангају често кажу да су Кинези погрешили када су дошли у Србију. Могли су да дођу до Шангаја и продају робу по вишој цени него у Србији. Овако, прешли су пола света, без укалкулисаних путних трошкова.