Доктор Окс, доктор Нокс и – лекарска комора

Је су ли (и) данас партијски калупи и аршини све и свја? Угледни доктор Окс добавио је себи диплому непостојећег Медицинског факултета, у неком најдаљем могућем иностранству; а била му је потребна да се закити њоме. Већ је имао домаћу, био специјалиста, магистар, доктор наука, професор универзитета... Што је још увек, мада га у полицији испитују ових дана.

А још бољи је доктор Нокс; специјалиста, магистар, доктор наука, професор универзитета, писац запажених стручних и научних радова објављиваних по иностраним часописима... Фалсификовао потпис свог колеге ванредног професора, те био изабран на два угледна (одиста постојећа) факултета, једног у земљи, другог у иностранству, за – редовног.

Како то – фалсификовао? Лепо, потписао се уместо тог свог колеге, на реферату за избор у највише наставничко звање; и то послао и овима и онима. Предавања и вежбе потом држао, студенте питао, умиљат и, праведан био.

А нико ни на једном од та два (одиста постојећа) факултета, да се запита како је могуће да један ванредни, макар и као члан комисије, предлаже једног редовног професора?! По прописима то не иде. Јер, редовни предлажу и бирају редовне. Превара је откривена тек кад је зајаукао онај ванредни. Неко му је све то црно на бело дао. А он написа да, поврх свега, ни сам фалсификат није испао како треба; да благе везе с његовим потписом нема.

Одиста, онај ко је честито и предано у зноју лица деценијама орао своју њиву, свикавши и на свакојаке неправде универзитетске, и који ће као вандредни професор најзад и кукавну своју пензију да заслужи, није могао да одоли да са свог имена не спере барем љагу, иако за њим, сада, шапућу, да је бедни цинкарош био. Како је могао да то учини свом колеги врло угледном доктору Ноксу; баш да га "ода", а и – "сатре"!

Да ли су сатрвени и доктор Окс и доктор Нокс, тек треба да се види, нека се само не радују пре времена "цинкароши"! Јер ова прича о тој двојици њима није ни посвећена, већ – коморама, лекарским, зубнолекарским, нашим привидима на храбром путу ка – Европи!

Да су урадили то што су урадили доктор Окс и доктор Нокс, рецимо у Немачкој, па били ухваћени, куку њима! Не би им се колена тада тресла ни од полиције, ни од декана, још мање од деканских изјава, већ од – коморе !

Од ње би били дословце сатрвени. Био би им забрањен даљи рад у струци у којој су тако успешни и славни били; те би полицији и деканима преостало само да их – теше.

Но, тако нешто би и овде, у један мах, предложено. Постоји Комора! Постоји Етички комитет! Те у случају врло уваженог доктора Нокса, галаму дигоше баш они његови партијски другови коју су га у управу саме те Коморе већ угурали (маркетингом и лобирањем и прикупљањем делегатских гласова) захтевајући (јер такав је "партијски живот") да се – до јуче њихов понос и дика – "нечим казни".

Тако је! Да се казни! Али, како?!

Јер постојање комора, као што знамо, али из искустава цивилизованијих, других, указује баш на – поделу власти. Министарство здравља пренело је на Комору (или коморе), макар и тешка срца, не мали део својих надлежности, рекавши: сад управљајте сопственом струком. (Па и требите губу из торине.) Стога Комора има своје сопствене законе и прописе, а на основу њих – овлашћења. Све се то зна, али из искустава, праксе цивилизованијих, оних других; овде је све то и даље – слатки привид, међупартијска весела игра.

Те како крену галама, да се оба доктора "нечим казне", устаде некакав залудник па им рече: а, чиме мислите, и на основу чега? Немате устав, а ни законе. Само пробајте. Обојица ће и Етички комитет и Комору редовном суду тужити, спор ће добити, оштету тражити, а како немате ни за поштанске марке, ко то да плати?

Ућуташе се најодговорнији у Комори, а и партијски другови веома славног доктора Нокса, истог часа. Леже ствар и за доктора Окса, разумљиво.

Све ово може бити и – пука машта? Само, грађанине, или грађанко, ако ти прелом ноге – не дај Боже – лече годину и више дана, имаш ли да се поводом баш те "ситнице" сада пожалиш било коме?

Комори, рецимо? То те питам.

Професор универзитета