Овековечила херојску смрт

Ваљево – Према многим мишљењима, али и анкетама, једна од најупечатљивијих фотографија из Другог светског рата је она која приказује младог револуционара Стевана Филиповића у тренуцима док са омчом око врата стоји испод вешала постављених 22. маја 1942. године у центру Ваљева.

На данашњи дан, 4. новембра 1944. године, „Политика” је прва и то на насловној страни објавила ту задивљујуће пркосну и истовремено магичну фотографију. Тадашњи уредник Првослав Васиљевић, опчињен њоме, није ни приметио лик човека који му је донео фотографију у редакцију а потом неопажено отишао.

Та околност није га збунила и фотографија младића с титовком на глави, високо подигнутим рукава и стиснутим песницама у тренутку док чека егзекуцију, до тада скоро невиђен призор пркоса против авети фашизма, осванула је на првој страни нашег листа, али без потписа ко је њен аутор.

Енигма ко је прави аутор потрајала је све до ове године када се појавила из штампе књига „Стеван Филиповић – истина о историјској фотографији” новинарке нашег листа у пензији Мирјане Белић Корочкин Давидовић и њеног супруга публицисте и уметничког фотографа Радивоја Давидовића из Београда. И њихова потера, чудне ли ситуације, почела је 4. новембра 1984. године.

Иницирало их је писмо ваљевског хроничара Борислава Вујића које је било упућено рубрици „Међу нама” у којем је објаснио да је фотографију у редакцију „Политике” донео доктор Бранко Кеслер, зубни лекар из Ваљева. Ни он није могао са сигурношћу да наведе аутора већ тада светски познате фотографије.

Данас брачни пар Корочкин-Давидовић категорично тврди да су седам деценија дугу непознаницу у потпуности расветлили. Бленду на апарату „лајка” 22. маја 1942. године, око 11 часова, отворила је тада седамнаестогодишња Слободанка Васић, шегрт и такозвани летећи фотограф у радњи Косаре Антић у Ваљеву.

Радивоје Давидовић каже да је уз бројна сведочења, разговоре, прегледане фотографије, записе и на крају стручном експертизом коју је извршио Ђорђе Одановић, редовни професор Академије уметности у Новом Саду, недвосмислено потврђено да је Слободанка Васић снимила фотографију која је задивила цео слободарски свет.

– Први разлог за овакав професоров став крије се у положају камере и углу снимања који је у висини рамена Стевана Филиповића, који је био низак човек. Његова висина није прелазила 160 сантиметара. Та висина одговарала је седамнаестогодишњој девојци, колико је тада имала Слободанка. Аргумент је и то што се на постојећим фотографијама овог смакнућа не види ниједан други фотограф а у цео мозаик професорове тврдње стоји и то да је највећи број даљих сведочења потекао од стране мушкараца, из чега се могло закључити да они нису могли да прихвате чињеницу да је једна девојка, и још помоћник, односно шегрт у фото-радњи, снимила ремек-дело. Комад славе хтели су многи а у једном периоду се пронео и глас како ће сниматељ хероја испод вешала добити високу новчану награду. Ипак, само је младо створење без животног искуства и страха, на које критичног момента нико није обраћао пажњу, могло да упери камеру и фотографише јавно вешање у окружењу официра Гестапоа, српских жандарма и других жбирова који су се врзмали око окупатора. Исто тако и Слободанкино сведочење по повратку из иностранства, куда су је у једном периоду однели вртлози живота, било је најуверљивије са изнетим детаљима везаним за овај догађај – објашњава Радивоје Давидовић, уз наглашавање да је снимљена фотографија изузетног занатског квалитета, односно да је блендом ухваћен тренутак за вечност.

Иначе, због храброг држања Стевана Филиповића на губилишту, немачке окупационе власти врло брзо су донеле наредбу да се одустане од даљих јавних вешања на тлу Србије.

Занимљив је и детаљ да су се фотографије пола сата после вешања, ком је присуствовало око 3.000 Ваљеваца, појавиле у излогу фото-радње Косаре Антић, зарад продаје.

Народ их је куповао и захваљујући томе сачувано је неколико примерака, јер су истог дана Немци запленили све снимке, затворили радњу и ухапсили њене раднике међу њима и Слободанку, како би проверили да снимање није извршила по нечијем налогу. Нешто касније она се одселила у Краљево.

– Нажалост, Слободанка Васић за живота није добила признање да је аутор историјске фотографије која се налази у згради Уједињених нација у Њујорку као симбол отпора фашизму а пред њом је својевремено на једној изложби пао на колена чувени  индијски државник Нехру. Није добила ниједно друго задовољење тако да јој ова наша књига дође као нека врста споменика и чувара од заборава. У сенци свог херојског чина често се налазио и Стеван Филиповић, што такође бележи наша књига, али ја сам убеђена да ће једног дана доћи нове генерације које ће превазићи све анимозитете према ономе што је прошлост, јер не верујемо да су из нашег језика нестале речи: слобода, пожртвованост и храброст – поручује Мирјана Корочкин Давидовић, додајући да су неколико примерака своје књиге проследили у Стеванов родни Опузен. Међутим, како је тамо сада берба мандарина имају пуно разумевања што ће одговор и реакције мало каснити.