Старост није болест

Србија је, нажалост, земља старих људи. Иако процена да ће српски народ бити све старији, није баш сјајна и не радује никога, наш однос према људима у позним годинама је нешто што такве околности чини још неповољнијим. Јаз међу генерацијама овде је веома дубок а наш однос према најстаријима далеко је од онога који влада у свету. Ипак, није свуда тако, јер и код нас има људи који мисле да је животна радост коју носе наши најстарији суграђани вредна пажње.

Тако мисли и Бранкица Јовановић, директорка Геронтолошког центра "Београд".

– Стари су наше богатство, јер у себи носе толико животне радости да би им и млади могли позавидети. Задовољство им је приређивати ситна изненађења, јер у њима умеју да уживају – уверена је она. Говори из свог искуства јер под крововима Геронтолошког центра Београд, много више него уточиште, много више него и сам дом, пронашло је око хиљаду људи.

Они се разликују по годинама, полу, по образовању и степену способности за самостални живот. Оно што им је заједничко јесте сигурност коју им ова установа пружа. Сами они не би могли. Просечни станар центра који има четири одвојене пословне јединице (Бежанијска коса, Вождовац, Карабурма – стационар за непокретне и Диљска) има више од осамдесет година.

– Трећина наших пацијената је непокретна или тешко покретна и није у стању да контролише физиолошке функције. Трудимо се да свима обезбедимо што квалитетнији живот почевши од свакодневних ствари као што су здрава исхрана, хигијена, до редовних обилазака лекара – истакла је Јовановићева.

Најчешће болести корисника Геронтолошког центра, баш као што су и најчешће болести старих људи, јесу повишен притисак, реуматске болести, повишен ниво шећера. Деменција је веома честа, и многи стари које је сустигла ова болест сами не би дуго преживели. Овде су под сталном лекарском бригом, амбуланта ради свакодневно, а визите на одељењима где су смештени непокретни обављају се редовно, баш као у свакој другој болници.

Др Славица Голубовић, психијатар у Центру, магистар медицинских наука, објашњава да се здравствене службе налазе у свим јединицама "Геронтолошког".

– Ми се, поред примарне, бавимо секундарном и терцијалном медицинском заштитом. Према истраживањима која смо недавно спровели око половине наших корисника има неки степен когнитивног оштећења, односно деменције.

– Такође, са непокретним особама свакодневно раде физиотерапеут и радни терапеут, каже ова лекарка која је магистрирала управо на теми деменције.

 Деменција је, заправо, оно што се у народу зове сенилност – пропадање мисаоних функција као што су памћење, говор, оријентација. Према неким истраживањима десет одсто популације старије од 65 година има ову врсту проблема, а најпознатија невоља ове врсте је такозвана Алцхајмерова болест. У центру се пацијентима на одељењу за дементне особе посебно бави радни терапеут који за њих организује сатницу свакодневних активности.

– С обзиром на то да су у Србији најбројнији управо стари, што због продужења животног века, што због ниске стопе природног прираштаја, деменција ће временом постајати све већи проблем. У Београду се само геронтолошки центар бави трајним смештајем дементних – напомиње наша саговорница.

– Покушавамо да пацијенте извучемо из летаргичног стања. Они су под сталним надзором лекара, психијатара и запослених а сви заједно боримо се против поремећаја њиховог понашања. Њима треба нега као да су мала деца. Али, када је добију, и када се болест за тренутак повуче, и они имају прилику да уживају у свакодневним представама, дружењима, такмичењима. У ономе у чему њихови вршњаци, заборављени у својим великим становима, немају а што многи стари људи никада неће ни осетити. Домови за старе нису место у коме се лечи болест коју доносе године. Домови могу да буду мале оазе за ситне животне радости и важна места за побеђивање туге и усамљености, најтежих проблема које доноси старост а за чије лечење нису довољни само лекови.