Корист од културе је опипљива

Уметност вам и јесте опасан, неизвестан посао, каже један од највећих стручњака за креативну економију, професор Дејвид Трозби, на помен чињенице да у Србији говори о сјајним резултатима аустралијске културне политике баш када београдским позориштима искључују струју због неплаћених рачуна. Професор економије на Универзитету Меквори у Сиднеју, експерт за културну политику и аутор књига које се на светским универзитетима користе као уџбеници из ове области, био је гост јучерашњег Форума креативне економије у Београду. У Србију је дошао захваљујући амбасади Аустралије која је и подржала форум.

Пре него што се одлучио за економију, професор Трозби је и сам био уметник. Једна његова драма постављена је у позоришту у Лондону. Често се шали на рачун колега – „економиста је човек коме недостаје харизма да би био рачуновођа”. Ипак, верује да његове „досадне” колеге могу да укажу на економске и комерцијалне аспекте уметности и културе. Казавши да се слична невоља са неплаћеним рачунима догодила и једном малом позоришту у Њујорку, аутор „Економике извођачких уметности” и „Економике културне политике” верује да, ако држава води паметну културну политику, то јој се на крају вишеструко исплати. У Аустралији, креативна индустрија запошљава 5,3 одсто радне снаге, годишње расте за 5,8 одсто а уметност и култура доприносе са два до четири одсто у буџету.

– Ми смо још 1994. направили стратегију да држава подржи сферу креативног јер она доприноси нашем запошљавању, БДП, извозу и наравно друштвеним вредностима које немају везе са материјалним интересом – каже професор Трозби.

Он верује да установе културе могу да се делимично комерцијализују и тако остану „у бизнису”.

– Мислим да је одговор делимично у томе и да позоришта отварају кафиће док музеји и галерије продају репродукције, шоље, мајице и магазине. Опстају продукције са довољном потражњом. Али шта ћемо са новом, напредном уметношћу која не може да буде комерцијална? Тада мора да се укључи држава као и приватни сектор који би спонзорисао уметност.

Иако Аустралија важи за земљу са најбољом културном политиком, ипак је с времена на време неко оспори. Једно од питања је зашто би већина грађана која уопште не слуша оперу кроз порез финансирала оперске куће које посећује мањина, најчешће врло богата. Међутим, професор Трозби каже да су Аустралијанци ипак срећни што имају изузетне оперске куће које чувају културно наслеђе.

– Ако зауставите некога на улици у Сиднеју и питате га да ли подржава субвенције опери, он ће се сигурно сложити и неће жалити што део његовог пореског новца одлази кући која ужива међународни углед.

Држава обезбеђује од пет до 50 одсто буџета аустралијских установа културе. Наш саговорник каже да је улагање у ову област опипљива ствар. Културна индустрија расте брже од других, запошљава велики број људи и обезбеђује иновације индустријама које немају никакве везе са креативношћу.

– Оно што се дешава јесте да они који су обучавани у сфери креативног често прелазе у друге области, производњу и тако доприносе својим идејама и иновацијама. Од креативног на крају корист има и шире друштво.

Сиднејски професор верује да је будућност креативних индустрија и креативне економије јако добра, светла, наравно, ако је „политика државе исправна”. У том процесу помажу и високе технологије и дигитални медији.

– Мислим да дискови са музиком неког оркестра или слике на „Гугл арту” само повећају жељу људи да дођу и чују концерт и виде слике јер ништа не може да замени прави доживљај.

У том смислу технологија помаже уметности и култури, верује професор Трозби, додајући да на интернет треба тако да гледа и велика индустрија забаве у Америци која се брине за опстанак у ери бесплатног скидања музике са светске мреже.

– Музика са интернета само повећава интересовање за концерте аутора на којима се зарађује. На наступима се ионако много више заради него од продаје дискова.

Када је о малом њујоршком позоришту реч, и оно се снашло. Челници театра су се за помоћ обратили управо онима којима су дуговали.

– Компанија је пристала да буде спонзор њихових представа и тако су решили проблем дуговања. Позориште је са своје стране истицало име ове компаније па је она добила рекламу и пи-ар. Мислим да је нешто слично могуће и у Србији.