Ко руководи полицијом?

Да ли ће афера са прислушкивањем председника Томислава Николића и потпредседника владе Александра Вучића, бити искоришћена за кадровске промене у МУП-у Србије, питање је које се све гласније поставља протеклих дана. Ко ће остати на водећим позицијама, а ко отићи, тренутно је у домену спекулација, а све би требало да буде разрешено током овог месеца, када ће бити расписан конкурс за новог директора полиције. Додатна спекулација је да ће и место директора полиције бити „партијски плен”, око којег ће се договарати странке владајуће коалиције.

У међувремену, премијер и министар унутрашњих послова Ивица Дачић је рекао да са системом командовања у полицији није све у најбољем реду. Вероватно је тиме хтео да каже и да нема потпуну контролу над полицијом.

Познаваоцима прилика је то било најуочљивије када су припадници специјалних тимова за испитивање 24 спорнеприватизацијеизразили незадовољство због одлуке тужиоца за организовани криминал да не затражи притвор за Оливера Дулића. Инспектори су запретили обуставом рада, а помоћ нису затражили од надлежног министра, у овом случају и премијера, већ од Александра Вучића, координатора службама безбедности, у чију надлежност је стављенои испитивање спорних приватизација. Када је Вучић смирио страсти, на заједничкој конференцији за новинаре били су поред његаМилорад Вељовић, директор полиције, Родољуб Миловић, начелник Управе криминалистичке полиције, као и неколицина истакнутих инспектора. Од Дачића, није било ни трага ни гласа. За неке је то био коначни доказ да врх полиције нема добре односе са министром.

Ипак, требало би рећи да је чињеница што је смањен утицај министра унутрашњих послова на полицију и поента самог Закона о полицији и начина за избор директора. Циљ доношења тог закона пре шест година управо је био спречавање политизације полиције, тачније ограничавање утицаја министра унутрашњих послова у послове овако важног безбедносног система.

Садруге стране, несхватљиво је да министар унутрашњих послова има ограничен увид у послове које спроводи полиција, јер ипак је на крају он, уз директора полиције, најодговорнији за резултате овог система, било да су они добри или лоши. Не може се за добре ствари преузимати заслуге, а за лоше пребацивати одговорност на неког другог.

Дакле, министар унутрашњих послова и директор полиције требало би да буду тим који ће се заједнички борити против криминала и корупције, свако са своје позиције и у оквиру своје законом прописане надлежности. Министар, не само тренутни, већ и сваки будући, не би требало да инсистира на превеликом утицају којиби, без адекватне контроле, могаода се у неком моменту злоупотреби, док би директор требало да буде професионалац, човек од ауторитета и искуства, којег неће интересовати дневнополитичка дешавања, већ само што ефикаснији резултати рада.

Да ли ће предстојећи избор директора полиције, помирити ове две ствари?