Хроника једног сунчаног дана

„Гробље је на изглед уређено кад погледате са улаза. Али кад сиђете доле, на супротан крај, онда видите да је та уређеност само маска. Тамо где је сахрањена моја ћерка, девојка, не може нико да приђе. И ја сама једва дођем до гроба. Пролетос, поп дозива: ’Где сте, не видим вас...’”, кроз сузе прича Нада Јефтовић када смо се сакупили да кренемо са гробља...

Моје школске другарице Цица Џудовић и Гоца Смиљанић, једна стигла из Крагујевца, друга из Београда, некако су успеле да пронађу гробове својих драгих. Једна девојка, поред њих, трећи пут долази и не може да пронађе гроб својих родитеља...

Прошла сам стазом поред старе капеле, кроз онај део који личи на неприступачну шуму. Са леве стране, у оном делу који смо прошле године секли и раскрчили, олистала је подмлађена шума. Сада видим једног човека дубоко у шибљу како крчи коцку над гробом неког њему блиског. Кратко сам се двоумила да ли да га нешто питам, а онда сам одустала. Свако је сам са својим осећањима и мислима, па је боље да сусрет отћутимо. Пошла сам да упалим свећу Оливери Јочић сахрањеној маја прошле године. Гроб њеног мужа био је на ливади, сасвим на крају гробља, некако издвојен, усамљен и видљив са сваке стране, тада када смо њу сахрањивали. Сада сам застала збуњена. Дошла сам до краја стазе и шумовитог дела, али усамљени гроб нисам видела.

Враћала сам се полако, застала сам крај гроба проте Јосифа Спасића, који је некада дочекивао султана и краља Старе Србије, поред гроба који је излетео са места када је бомба пала у непосредној близини. У кратер смо одлагали посечено грање, а сада је затрпан, земља заравњена.

Једва успевам да приђем гробу Милована Контића и његове ћерке Снежане, моје другарице. Нема обележја, али знам да су овде сахрањени, а уз њих и Зоран Контић, машински инжењер кога су мучки убили те паклене 1999.године.

Долазим до Оље Илић, моје другарице, која лопатом уклања стазу преко гроба њеног оца. Неколико пута је носила крст, потом је однела мермерну плочу да обележи гроб. Сада плаче и растерује шљунак који баш ту, преко хумке представља нову стазу... Ко пролази стазом?

У доњем делу гробља, на изглед уређеном, ту где су сахрањени Кинези и сви непознати, Зоран Каракушевић каже: „Изгледа да су подигли све плоче осим код мог оца”. Ставио је цвеће на наличје обореног споменика.

Стева Адамов се бори са два млада ижџикљала стабла ораха. Елегантан, у кошуљи са краватом, тестерише и зноји се, али је упоран. Сако је спустио преко споменика, на коме је, чудом, још увек керамичка слика његових родитеља. Јер, керамике, бронзе и месинга, одавно нема на овом гробљу. Једно дрво, оно млађе, Стева је савладао сам, а за оно друго, дебело и високо, помогао му је доктор Аца Васић, наш познати ортопед. Наизменично су тестерисали, ломили и увртали дрво, а на крају га негде однели. Орах на гробу мога оца са којим се годинама боримо, поново је пустио младе изданке. Стева их је посекао. Знам да нисмо победили упорно дрво. Али помислила сам: Нека ми долазимо док орах пушта изданке.

Када смо кренули са гробља мало смо седели на сунцу на клупама које су скоро постављене низ стазу. Зурили смо у свеже окречену нову капелу. Кроз одшкринута врата зјапио је мрак. Многи су покушали да одврну славину на чесми испред и оперу руке. Воде није било.

Уредно смо слагали кесе са смећем поред јединог препуног контејнера.

Смућених осећања, али као и сваки пут задовољни и захвални што смо ипак дошли, кренули смо за Грачаницу. На брзину смо појели ћевапе и суџук код старог знанца из наше Приштине. Купили смо препржену кафу да нам још неколико дана кућа мирише на живот који је био...

*Песникиња из Грачанице