Hronika jednog sunčanog dana

„Groblje je na izgled uređeno kad pogledate sa ulaza. Ali kad siđete dole, na suprotan kraj, onda vidite da je ta uređenost samo maska. Tamo gde je sahranjena moja ćerka, devojka, ne može niko da priđe. I ja sama jedva dođem do groba. Proletos, pop doziva: ’Gde ste, ne vidim vas...’”, kroz suze priča Nada Jeftović kada smo se sakupili da krenemo sa groblja...

Moje školske drugarice Cica Džudović i Goca Smiljanić, jedna stigla iz Kragujevca, druga iz Beograda, nekako su uspele da pronađu grobove svojih dragih. Jedna devojka, pored njih, treći put dolazi i ne može da pronađe grob svojih roditelja...

Prošla sam stazom pored stare kapele, kroz onaj deo koji liči na nepristupačnu šumu. Sa leve strane, u onom delu koji smo prošle godine sekli i raskrčili, olistala je podmlađena šuma. Sada vidim jednog čoveka duboko u šiblju kako krči kocku nad grobom nekog njemu bliskog. Kratko sam se dvoumila da li da ga nešto pitam, a onda sam odustala. Svako je sam sa svojim osećanjima i mislima, pa je bolje da susret otćutimo. Pošla sam da upalim sveću Oliveri Jočić sahranjenoj maja prošle godine. Grob njenog muža bio je na livadi, sasvim na kraju groblja, nekako izdvojen, usamljen i vidljiv sa svake strane, tada kada smo nju sahranjivali. Sada sam zastala zbunjena. Došla sam do kraja staze i šumovitog dela, ali usamljeni grob nisam videla.

Vraćala sam se polako, zastala sam kraj groba prote Josifa Spasića, koji je nekada dočekivao sultana i kralja Stare Srbije, pored groba koji je izleteo sa mesta kada je bomba pala u neposrednoj blizini. U krater smo odlagali posečeno granje, a sada je zatrpan, zemlja zaravnjena.

Jedva uspevam da priđem grobu Milovana Kontića i njegove ćerke Snežane, moje drugarice. Nema obeležja, ali znam da su ovde sahranjeni, a uz njih i Zoran Kontić, mašinski inženjer koga su mučki ubili te paklene 1999.godine.

Dolazim do Olje Ilić, moje drugarice, koja lopatom uklanja stazu preko groba njenog oca. Nekoliko puta je nosila krst, potom je odnela mermernu ploču da obeleži grob. Sada plače i rasteruje šljunak koji baš tu, preko humke predstavlja novu stazu... Ko prolazi stazom?

U donjem delu groblja, na izgled uređenom, tu gde su sahranjeni Kinezi i svi nepoznati, Zoran Karakušević kaže: „Izgleda da su podigli sve ploče osim kod mog oca”. Stavio je cveće na naličje oborenog spomenika.

Steva Adamov se bori sa dva mlada iždžikljala stabla oraha. Elegantan, u košulji sa kravatom, testeriše i znoji se, ali je uporan. Sako je spustio preko spomenika, na kome je, čudom, još uvek keramička slika njegovih roditelja. Jer, keramike, bronze i mesinga, odavno nema na ovom groblju. Jedno drvo, ono mlađe, Steva je savladao sam, a za ono drugo, debelo i visoko, pomogao mu je doktor Aca Vasić, naš poznati ortoped. Naizmenično su testerisali, lomili i uvrtali drvo, a na kraju ga negde odneli. Orah na grobu moga oca sa kojim se godinama borimo, ponovo je pustio mlade izdanke. Steva ih je posekao. Znam da nismo pobedili uporno drvo. Ali pomislila sam: Neka mi dolazimo dok orah pušta izdanke.

Kada smo krenuli sa groblja malo smo sedeli na suncu na klupama koje su skoro postavljene niz stazu. Zurili smo u sveže okrečenu novu kapelu. Kroz odškrinuta vrata zjapio je mrak. Mnogi su pokušali da odvrnu slavinu na česmi ispred i operu ruke. Vode nije bilo.

Uredno smo slagali kese sa smećem pored jedinog prepunog kontejnera.

Smućenih osećanja, ali kao i svaki put zadovoljni i zahvalni što smo ipak došli, krenuli smo za Gračanicu. Na brzinu smo pojeli ćevape i sudžuk kod starog znanca iz naše Prištine. Kupili smo preprženu kafu da nam još nekoliko dana kuća miriše na život koji je bio...

*Pesnikinja iz Gračanice