Други мандат за новог Обаму

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – После драматичног увода, када су резултати из републиканцима наклоњених држава почетну предност дали Миту Ромнију, обрт и расплет су дошли пред поноћ, када су прво ТВ мреже изнеле своје процене да је Барак Обама први прошао кроз циљ, освојивши 270 електора неопходних за победу.

Притицање нових резултата потом је то потврдило, али је штабу републиканског изазивача у Бостону било потребно сат и по да закључи да нема више наде.

Ромни је пред микрофоне изашао после непријатног застоја, да би признао пораз и честитао победнику, што је био сигнал „Тиму Обама” да, пола сата касније, свог кандидата пошаље на бину под ведрим небом у центру Чикага, да пред великом масом следбеника одржи победнички говор.

Обама се обраћа присталицама у Чикагу (фото Ројтерс) 

Био је то крај велике политичке драме која је трајала годину и по дана, која је била најскупља досад – укупни трошкови два кандидата и политичких комитета који су их подржавали близу су три милијарде долара – можда не најнеизвесније у америчкој историји, али у сваком случају веома тесне.

Обама је до коначног тријумфа дошао серијом малих победа у за изборни исход кључним државама: победио је у седам од осам. На националном нивоу, после периода од неколико сати када су изборни семафори показивали да су он и Ромни освојили исти удео гласова – по 49 одсто – клатно је ипак отишло на његову страну. Коначни, мада још незванични, изборни бројеви показују однос од 50:48 одсто.

Обама је освојио за око милион гласова више, што је важно како политички тако и психолошки. Његовој победи не може да се оспори политичка легитимност.

Важнија од укупног броја гласова била је електорска математика, изборни систем по којем се гласови сабирају у федералним државама, где победнику припадају сви делегати (којих је колико и њихових представника у Конгресу).

Јуче пре подне скор је био 303 према 206, са још 29 електора који нису били додељени, зато што су привремени резултати на Флориди били исувише тесни да би неко био проглашен тамошњим победником.

Обама је успео, додуше нешто мање убедљиво него 2008, да очува коалицију која га је пре четири године лансирала у политичку стратосферу: коалицију жена, мањина и младих. За њега је гласало 65 одсто оних између 19 и 29 година, 56 одсто жена, 63 одсто самаца и самица, 80 одсто геј популације...

(фото Ројтерс)

Изборни исход је и тесна победа умерене над радикалном Америком, пораз конзервативног екстремизма, догме о томе да је што се влада мање меша у свој посао свима боље, да порези могу само да се смањују, а никад да расту...

То што је тесна, показује да Америка остаје оштро подељена – као што је, уосталом, била током своје целе историје. Оно што је међутим главно искуство Обаминог првог мандата, реалности које ће га пратити и у другом, јесте то да сужени терен међупартијског компромиса остаје непромењен.

Избори нису променили однос снага у Вашингтону: републиканци су задржали већину у Представничком дому Конгреса, а демократе очувале своју предност у Сенату. То значи да ће председник и даље за сваки свој потез морати много да преговара, како са опозицијом, тако и са „својим” конгресменима, чије гласање у сваком конкретном случају не опредељује линија партије, колико интереси њихових изборних округа.

Други мандат је зато освојио нови Обама. Онај из 2008. био је симбол наде без граница, а овај новоизабрани је свестан да су границе нада јасно омеђене.

Ромни са супругом Ен, окружен породицом, после признања пораза и честитке Обами, на скупу својих присталица у Бостону 7.11. (фото Ројтерс)

Вративши се јуче у Белу кућу могао је слободно да седмој сили, која је драматизовала његову изборну битку са Ромнијем, поручи оно што је репортерима првог послеизборног дана својевремено саопштио и 16. председник САД, један од највећих са становишта историје, Абрахам Линколн:

„Господо, ваши проблеми су завршени, а моји тек почињу.”

Први проблем који налаже хитно решавање јесте фискална криза у најави, такозвана фискална литица, која ће у драматичном облику наступити 31. децембра, пакетом аутоматских кресања у буџету и повећањем пореза, у укупном износу од 600 милијарди долара, ако Конгрес у међувремену не постигне сагласност да то спречи.

Да то неће бити лако, већ је најавио вођа републиканске већине Представничког дома Џон Бејнер, речима да су они тамо још од 2010. (када су стекли већину) „брана влади која би стално да више троши” и да су им ови избори дали за право.

Други проблем је економија, главна тема предизборне кампање. Већина бирача ипак није купила Ромнијеву причу да је данас горе него пре четири године.

Незапосленост је месец дана уочи избора пала на испод осам одсто, стање у привредни ни издалека није налик хаосу који је Обаму сачекао када се у јануару 2009. уселио у Белу кућу. Сређена је финансијска индустрија, спасени посрнули аутомобилски џинови, опоравља се тржиште некретнина. Али то ипак није економија која просперира, раст је анемичан. Председников аргумент да је колосек на којем је земља добар и да му треба дати шансу да доврши оно што је започео ипак је уважен.

Изборни дан донео је доста ентузијазма, на неким местима бирачи су стрпљиво чекали у дугим редовима, негде и по четири сата, да на гласачком листићу (или екрану бирачке машине) заокруже свог фаворита.

Гласало је нешто више од 130 милиона Американаца, од тога око 30 милиона пре изборног дана.

Обама је победнички говор одржао у стилу који је подсетио на Обаму из 2008. Очигледно је било да је своје батерије напунио до краја. „Најбоље за Америку тек долази”, била је једна од његових првих порука, уз констатацију да се у Белу кућу враћа „одлучнији и инспирисанији него икад”.

За Ромнија, после шестогодишњих напора да се домогне Беле куће, ово је највероватније крај политичког пута, јер као губитник неће имати много утицаја у партији.

Он је платио цену своје неодређености и политички превртљивости: у партијским квалификацијама представљао се као ригидни приврженик тврде линије конзервативаца, да би у завршници кампање своје поруке бирачима „ресетовао”, приказујући се као умерени, десно од центра оријентисани политичар.

Оно што је у ствари главна послеизборна дилема јесте да ли ће неуспех у освајању председничке власти смањити утицај радикалног крила републиканаца, покрета „Чајанка”.

Изборна пресуда је наиме јасна – Американци су за сарадњу две партије у решавању проблема.

То не значи да ће другачији Обама имати лакши посао, пошто је одбранио кључна постигнућа свог првог мандата: здравствену реформу, регулисани финансијски сектор, сачуване принципе социјалне солидарности. Али овога пута ће на делу бити принцип да се кампања води поезијом, а да се влада у прози.

Обама у прве четири године није успео да промени систем, а у следеће четири треба да одоли да систем промени њега.

Милан Мишић