Фудбалом сам пркосио рату

Вечерас се у Дворани културног центра завршава филмски фестивал „Слободна зона” а част да затвори фестивал припала је Предрагу Пашићу, некадашњем фудбалеру Сарајева, немачког Штутгарта и дугогодишњем репрезентативцу Југославије, једном од шесторице јунака филма „Фудбалски бунтовници”, француског редитеља Жила Переза. У интервјуу „Политици” Пашић говори како је постао део ове „екипе”…

Чиме сте то заслужили да будете део тих фудбалских бунтовника?

Пре отприлике годину и по Француз Жил Перез појавио се у мојој галерији у Сарајеву и представио се тако да некадашњи познати француски фудбалер Ерик Кантона, фудбалска мегазвезда Манчестер јунајтеда и „Продукција 13” из Марсеља, желе да сниме филм о бунтовницима фудбала, људске приче у којима актери воде своју бобу ван терена. Одлучили су да једна од тих прича буде из Сарајева. Веома их је заинтересовало то што смо у време последњег рата одлучили да играмо фудбал и тако пркосимо рату. Сваки дан смо одлазили у „Скендерију” играли фудбал, лепо се дружили. Било је ту деце различитих националности. Имао сам то задовољство да поделим судбину са својим Сарајлијама.

Осведочени бунтовник Кантона је 10. јула био на премијери филма у Сарајеву. Откуд Карлос Кашчели у овој причи?

Карлос је један од ретких чилеанских фудбалера који је у каријери постигао више од хиљаду голова, оно што је Пеле урадио у Бразилу. Он је био типичан бунтовник тадашњег режима генерала Пиночеа. Једном приликом, кад је његова репрезентација победила, Пиноче је прилазио сваком играчу да му честита, а Карлос је одбио да му пружи руку. Када је отишао у Шпанију, да настави каријеру, режим генерала Пиночеа му је најпре затворио мајку а потом је силовао. На првим наредним изборима чак седам одсто Чилеанаца је због тог случаја гласало против Пиночеа што је било довољно да изгуби власт.

Старији љубитељи фудбала вас памте као одличног левокрилног нападача у генерацији са Јозићем, Хаџибегићем, Капетановићем, Мусемићем.

Ми смо друга генерација Сарајева која је освојила титулу шампиона Југославије. Било је то 1985. Играо сам за два клуба, за Сарајево и Штутгарт, за репрезентацију Југославије наступао више од сто пута у свим селекцијама, 11 пута био члан најбоље репрезентације, мада сам могао и више. Играо на Светском првенству у Шпанији 1982. године, имао сам лепу фудбалску каријеру.

Да ли сте и данас у фудбалу?

Наравно, јер фудбал је мој живот. Имам школу фудбала која се зове „Бубамара” имамо око 1.500 дечака. С поносом могу да кажем да је из моје школе изашао и Един Џеко, садашњи фудбалер Манчестер ситија. И даље имамо таленте, међутим, држава још увек није поставила систем у спорту. Имамо лошу инфраструктуру, проблем је и едукација тренера. Пре десет година добио сам награду „Седам величанствених” за посебан допринос фудбалу а те исте године и сребрни долар од госпође Швајдер Кенеди. Та награда додељује се за посебан допринос и помагање особама с посебним потребама. Одшколовао сам за врхунског тренера особу са посебним потребама и поносан сам на то.

Шта је још за вас фудбал?

То је нешто што не препознаје боје, расу… Због тога је језик фудбала универзалан. Срећан сам што сам свој живот провео у фудбалу.

Где су тренутно ваши некадашњи саиграчи из клуба и репрезентације?

Сафет Сушић је тренутно селектор БиХ. Јозић ради у Италији у Чезени, Хаџибеић је тренер у Турској, Баждаревић у Тунису, Мусемић води сарајевског премијерлигаша Олимпика, Един Бахтић је у Аустралији и колико знам није у фудбалу. Раде Паприца је у Грчкој, Баљић у Швацарској. Свако је отишао на своју страну.

Ко је у то време био тежи ривал, Партизан или Црвена звезда?

Једно време Партизан а потом и Звезда. Имао сам жељу да играм у Црвеној звезди. Београд је мој омиљен град јер у њему живи мој фудбалски идол Драган Џајић, у Београду је живео мој највећи учитељ Миљан Миљанић. Радо долазим у Београд и радујем се сваком сусрету са старим пријатељима. Нисам отишао у звезду јер је тадашњи градоначелник Сарајева Анте Сучић, иначе члан управе Железничара, изричито наредио да ми се не дозволи прелазак на Маракану. Мало је за то крив и мој отац који ми је био менаџер. Отишао сам у Штутгарт где сам провео три сезоне али сам се вратио у моје Сарајево.

-------------------------------------------------------------------

Играо с Клинсманом, Слишковићем…

Био је неухватљив на левом крилу, опасан пред противничким голом. Једноставно имао је истанчан осећај за центаршут. Док је бранио боје Штутгарта одлично је сарађивао са Јиргеном Клинсманом, у репрезентацији са Блажом Слишковићем, Марком Млинарићем, Златком Вујовићем…

– Имао сам то задовољство да сам у Немачкој играо с највећим фудбалерима, један од њих је Јирген Клинсман. Какав је он имао осећај за гол. Радо се сећам и утакмица у дресу репрезентације Југославије са Слишковићем, Млинарићем, Вујовићем.