Директан пренос са беспилотне летелице

Ниш – Сваког дана послуге беспилотних летелица „орбитер”, јединих које Војска Србије има, увежбавају њихову употребу. Можда би то некоме деловало као игра, али далеко je од тога – иако су на земљи, чланови послуге обављају тренажне летове као да су пилоти, да не би изгубили „осећај” за управљање летелицом која са висине од 700 метара може да сними портрет човека или таблице аутомобила.

„Орбитери” су израелске производње, спадају у категорију малих беспилотних летелица – распон крила им је нешто већи од два метра. Употребљиви су на даљинама до 15 километара, користе се као средство копнене војске за извиђање.

Командир одељења „орбитера” у Трећој бригади ВС, старији водник прве класе Владимир Павловић, уједно и оператер на овом систему, каже да послугу чине четири члана – уз командира ту су још два оператера од којих је један и возач возила овог тима, као и један техничар задужен за одржавање и поправку летелица.

– Систем „орбитер” чине три летелице, практично две могу да лете наизменично, а трећа је резерва. Постоји и могућност да управљамо са две летелице у ваздуху истовремено. Осим летелица, овај систем чине земаљска контролна станица, видео-терминал преко кога неко, на пример, старешина заинтерсован за податке које прикупљамо, може у директном преносу да прати снимак камере са „орбитера”, а ту је и пратећа земаљска опрема – лансер. Цео систем стаје у четири велика ранца, потребно нам је до 15 минута за лансирање летелице – објашњава старији водник Павловић, показујући сегменте система у нишкој касарни „Књаз Михаило”.

Он и старији водник Срђан Живковић у Израелу су завршили обуку у руковању „орбитерима”. Данас су међу малобројним оператерима беспилотних летелица у Србији.

– Беспилотна летелица тежине свега девет килограма полеће са лансера, практично се катапултира помоћу затезне гуме. На земљу се враћа падобраном, а има и ваздушни јастук који амортизује удар. На летелицу се, по потреби, могу монтирати дневна или ноћна камера која се користи и за извиђање кроз облак или маглу. Камере се могу усмеравати у свим правцима, није неопходно да летелица надлеће циљ – каже старији водник Живковић.

„Орбитер” је најефикаснији са висина до 700 метара, али може да лети и на висинама од пет километара. Да би се избегли могући инциденти у ваздушном простору, тренажни летови се најављују цивилној контроли лета. Практично, овој летелици није ни потребно да лети на већим висинама, јер је покреће електромотор, дакле нема звука који би је одао, визуелно је неуочљива – већ на 100 метара ни послузи није лако да је пронађе на небу иако знају да је изнад њих, а мале димензије и посебни материјали чине је невидљивом за радаре.

– Брзина „орбитера” је до 100 километара на сат, летелица је израђена у аеродинамичној конфигурацији „летеће крило”. Она практично једри над циљем, електромотор се аутоматски пали по потреби, чиме се штеди струја у батеријама и повећава време проведено у ваздуху. Опремљена је аутоматским пилотом, чак и да дође до прекида везе са земаљском станицом, која је иначе поуздана, летелица ће се сама вратити и спустити на унапред програмирану локацију. Ако откаже џи-пи-ес, „орбитер” ће наставити лет помоћу инерцијалног навигационог система – каже старији водник Павловић.

Приликом слетања могуће је да дође до оштећења, што је и произвођач предвидео, али сва оштећења крила и трупа техничар може брзо да поправи, као да се ради о макети летелице. „Орбитер” се може користити и у цивилне сврхе, на пример, за извиђање поплава или пожара на отвореном простору, што је Војска Србије већ и радила.