Direktan prenos sa bespilotne letelice

Niš – Svakog dana posluge bespilotnih letelica „orbiter”, jedinih koje Vojska Srbije ima, uvežbavaju njihovu upotrebu. Možda bi to nekome delovalo kao igra, ali daleko je od toga – iako su na zemlji, članovi posluge obavljaju trenažne letove kao da su piloti, da ne bi izgubili „osećaj” za upravljanje letelicom koja sa visine od 700 metara može da snimi portret čoveka ili tablice automobila.

„Orbiteri” su izraelske proizvodnje, spadaju u kategoriju malih bespilotnih letelica – raspon krila im je nešto veći od dva metra. Upotrebljivi su na daljinama do 15 kilometara, koriste se kao sredstvo kopnene vojske za izviđanje.

Komandir odeljenja „orbitera” u Trećoj brigadi VS, stariji vodnik prve klase Vladimir Pavlović, ujedno i operater na ovom sistemu, kaže da poslugu čine četiri člana – uz komandira tu su još dva operatera od kojih je jedan i vozač vozila ovog tima, kao i jedan tehničar zadužen za održavanje i popravku letelica.

– Sistem „orbiter” čine tri letelice, praktično dve mogu da lete naizmenično, a treća je rezerva. Postoji i mogućnost da upravljamo sa dve letelice u vazduhu istovremeno. Osim letelica, ovaj sistem čine zemaljska kontrolna stanica, video-terminal preko koga neko, na primer, starešina zaintersovan za podatke koje prikupljamo, može u direktnom prenosu da prati snimak kamere sa „orbitera”, a tu je i prateća zemaljska oprema – lanser. Ceo sistem staje u četiri velika ranca, potrebno nam je do 15 minuta za lansiranje letelice – objašnjava stariji vodnik Pavlović, pokazujući segmente sistema u niškoj kasarni „Knjaz Mihailo”.

On i stariji vodnik Srđan Živković u Izraelu su završili obuku u rukovanju „orbiterima”. Danas su među malobrojnim operaterima bespilotnih letelica u Srbiji.

– Bespilotna letelica težine svega devet kilograma poleće sa lansera, praktično se katapultira pomoću zatezne gume. Na zemlju se vraća padobranom, a ima i vazdušni jastuk koji amortizuje udar. Na letelicu se, po potrebi, mogu montirati dnevna ili noćna kamera koja se koristi i za izviđanje kroz oblak ili maglu. Kamere se mogu usmeravati u svim pravcima, nije neophodno da letelica nadleće cilj – kaže stariji vodnik Živković.

„Orbiter” je najefikasniji sa visina do 700 metara, ali može da leti i na visinama od pet kilometara. Da bi se izbegli mogući incidenti u vazdušnom prostoru, trenažni letovi se najavljuju civilnoj kontroli leta. Praktično, ovoj letelici nije ni potrebno da leti na većim visinama, jer je pokreće elektromotor, dakle nema zvuka koji bi je odao, vizuelno je neuočljiva – već na 100 metara ni posluzi nije lako da je pronađe na nebu iako znaju da je iznad njih, a male dimenzije i posebni materijali čine je nevidljivom za radare.

– Brzina „orbitera” je do 100 kilometara na sat, letelica je izrađena u aerodinamičnoj konfiguraciji „leteće krilo”. Ona praktično jedri nad ciljem, elektromotor se automatski pali po potrebi, čime se štedi struja u baterijama i povećava vreme provedeno u vazduhu. Opremljena je automatskim pilotom, čak i da dođe do prekida veze sa zemaljskom stanicom, koja je inače pouzdana, letelica će se sama vratiti i spustiti na unapred programiranu lokaciju. Ako otkaže dži-pi-es, „orbiter” će nastaviti let pomoću inercijalnog navigacionog sistema – kaže stariji vodnik Pavlović.

Prilikom sletanja moguće je da dođe do oštećenja, što je i proizvođač predvideo, ali sva oštećenja krila i trupa tehničar može brzo da popravi, kao da se radi o maketi letelice. „Orbiter” se može koristiti i u civilne svrhe, na primer, za izviđanje poplava ili požara na otvorenom prostoru, što je Vojska Srbije već i radila.