"Сименсова" велика драма

Аферама које потресају један од највећих немачких и светских концерна (готово пола милиона запослених широм света), "Сименс", никад краја. После спектакуларних полицијских рација у више "Сименсових" филијала, и у самој централи концерна у Минхену, и још спектакуларнијих хапшења менаџера високог ранга, привођењем једног од вођа у најужем руководству фирме, Јоханеса Фелдмајера, велика афера добија нову димензију и претвара се у праву "Сименсову" драму са непредвидивим последицама.

"Сименсом" се месецима већ баве тужилаштва у више немачких градова - у Минхену, Ерлангену, Нирнбергу - и најављују се нова хапшења.

Иза браве су се, пре Фелдмајера, већ нашли и бивши члан управе концерна Ханс Јоахим Нобиргер и један од водећих "Сименсових" менаџера Томас Гансвинд.

И Гансвинд је, уз Фелдмајера - чије су акције у томе стајале нешто боље - био потенцијални кандидат за првог човека "Сименса" и наследника чувеног Ханса фон Пирера, тренутно председника управног одбора концерна и специјалног саветника канцеларке Ангеле Меркел. Избор је, ипак, пао на нешто млађег Клауса Клајнфелда, па су они склони теоријама завере - а такви су се након Фелдмајеровог хапшења огласили посредством електронске - закључили да се Клајнфелд, чија је "кошуља", тако се бар за сада чини чиста, користећи ову аферу ослобађа ривала.

Ни Клајнфелдова позиција, међутим, није сјајна, иако се он упорно труди да из неспорно велике штете извуче бар неку корист. И за себе и за концерн. После хапшења једног од најутицајнијих људи из првог, и најужег "Сименсовог" круга, и његовог потенцијалног ривала, са којим је, наводно, упркос тој чињеници, био у добрим односима, Клајнфелд је саопштио како "Сименс" оним што сада предузима поставља стандарде и чини све да постане узор другима у борби против корупције!

Малерозни Јоахим Фелдмајер је готово и у буквалном смислу "Сименсово" дете. Уз елитну школу коју је успешно завршио у Француској (Фонтенбло), у самом концерну је прошао све додатне специјализације и направио вртоглаву каријеру. Важио је за личност широког угледа и утицаја, али и за једног од ретких менаџера највишег ранга који је уживао готово неподељене симпатије запослених у великом колективу.

Фелдмајеру се ставља на душу да је својевремено направио сумњив уговор са председником једне консултантске фирме, на чији конто су отекле грдне "Сименсове" паре (према резултатима досадашње истраге преко четрнаест милиона евра) без покрића и одговарајуће противуслуге.

Сумњива операција има и додатну, отежавајућу, димензију: на челу ове фирме се налазио председник једног независног синдиката Вилхелм Шелски. Представник овог синдиката у "Сименсовом" надзорном одбору је, за разлику од представника далеко моћнијег и веома критичког синдиката металаца, увек аминовао све одлуке и потезе руководства концерна.

Није мало оних који су из овог податка извукли закључак да је Фелдмајерова дарежљивост према Вилхелму Шелском представљала куповину независног синдиката и наклоности његовог првог човека, који се, у међувремену, повукао са челне позиције. Међутим, то га, по свему судећи, неће ослободити одговорности у расплитању случаја "Фелдмајер".