"Simensova" velika drama

Aferama koje potresaju jedan od najvećih nemačkih i svetskih koncerna (gotovo pola miliona zaposlenih širom sveta), "Simens", nikad kraja. Posle spektakularnih policijskih racija u više "Simensovih" filijala, i u samoj centrali koncerna u Minhenu, i još spektakularnijih hapšenja menadžera visokog ranga, privođenjem jednog od vođa u najužem rukovodstvu firme, Johanesa Feldmajera, velika afera dobija novu dimenziju i pretvara se u pravu "Simensovu" dramu sa nepredvidivim posledicama.

"Simensom" se mesecima već bave tužilaštva u više nemačkih gradova - u Minhenu, Erlangenu, Nirnbergu - i najavljuju se nova hapšenja.

Iza brave su se, pre Feldmajera, već našli i bivši član uprave koncerna Hans Joahim Nobirger i jedan od vodećih "Simensovih" menadžera Tomas Gansvind.

I Gansvind je, uz Feldmajera - čije su akcije u tome stajale nešto bolje - bio potencijalni kandidat za prvog čoveka "Simensa" i naslednika čuvenog Hansa fon Pirera, trenutno predsednika upravnog odbora koncerna i specijalnog savetnika kancelarke Angele Merkel. Izbor je, ipak, pao na nešto mlađeg Klausa Klajnfelda, pa su oni skloni teorijama zavere - a takvi su se nakon Feldmajerovog hapšenja oglasili posredstvom elektronske - zaključili da se Klajnfeld, čija je "košulja", tako se bar za sada čini čista, koristeći ovu aferu oslobađa rivala.

Ni Klajnfeldova pozicija, međutim, nije sjajna, iako se on uporno trudi da iz nesporno velike štete izvuče bar neku korist. I za sebe i za koncern. Posle hapšenja jednog od najuticajnijih ljudi iz prvog, i najužeg "Simensovog" kruga, i njegovog potencijalnog rivala, sa kojim je, navodno, uprkos toj činjenici, bio u dobrim odnosima, Klajnfeld je saopštio kako "Simens" onim što sada preduzima postavlja standarde i čini sve da postane uzor drugima u borbi protiv korupcije!

Malerozni Joahim Feldmajer je gotovo i u bukvalnom smislu "Simensovo" dete. Uz elitnu školu koju je uspešno završio u Francuskoj (Fontenblo), u samom koncernu je prošao sve dodatne specijalizacije i napravio vrtoglavu karijeru. Važio je za ličnost širokog ugleda i uticaja, ali i za jednog od retkih menadžera najvišeg ranga koji je uživao gotovo nepodeljene simpatije zaposlenih u velikom kolektivu.

Feldmajeru se stavlja na dušu da je svojevremeno napravio sumnjiv ugovor sa predsednikom jedne konsultantske firme, na čiji konto su otekle grdne "Simensove" pare (prema rezultatima dosadašnje istrage preko četrnaest miliona evra) bez pokrića i odgovarajuće protivusluge.

Sumnjiva operacija ima i dodatnu, otežavajuću, dimenziju: na čelu ove firme se nalazio predsednik jednog nezavisnog sindikata Vilhelm Šelski. Predstavnik ovog sindikata u "Simensovom" nadzornom odboru je, za razliku od predstavnika daleko moćnijeg i veoma kritičkog sindikata metalaca, uvek aminovao sve odluke i poteze rukovodstva koncerna.

Nije malo onih koji su iz ovog podatka izvukli zaključak da je Feldmajerova darežljivost prema Vilhelmu Šelskom predstavljala kupovinu nezavisnog sindikata i naklonosti njegovog prvog čoveka, koji se, u međuvremenu, povukao sa čelne pozicije. Međutim, to ga, po svemu sudeći, neće osloboditi odgovornosti u rasplitanju slučaja "Feldmajer".