Геополитички шах са Кином

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Прва прекоморска посета реизабраног америчког председника биће пут у Азију следеће недеље, који је одмах протумачен као нови потез САД у њеном геополитичком шаху са Кином.

Барак Обама одлази у престонице две земље које су блиске Пекингу: Мјанмар (некадашњу Бурму) и Камбоџу.

Ове две дестинације се не уклапају у стандардне критеријуме за дипломатску блискост са Вашингтоном, јер су обе још режими који не поштују људска права, не толеришу политичко дисиденство (обе имају прилично политичких затвореника). Штавише, у случају Мјанмара још су на снази америчке санкције, однедавно додуше ублажене.

Алиби за посету Камбоџи, где су кинески утицај и подршка премијеру Хун Сену (на власти још од 1985) неспорни, упркос томе што нису суседи (између њих је Вијетнам), јесте учешће на самиту Асеана, старе асоцијације земаља југоисточне Азије основанe 1967.

Задржавање у Тајланду је при томе само успутна станица на путу који свакако има циљеве који се званично не помињу, али подразумевају.

Угошћавањем Обаме Мјанмар ће постати шампион по брзини нормализације односа са САД, јер ниједна земља досад није тако брзо прешла пут од међународног парије до тога да буде награђена посетом америчког председника.

Све до почетка прошле године војна хунта Мјанмарa, чији је главни покровитељ био (и у великој мери још јесте) велики северни сусед Кина (на истоку је други џиновски комшија, Индија), још је у демократској транзицији.

У влади председника Теин Сеина главни министри су још генерали из старог режима. Из кућног притвора је додуше пуштена главна дисиденткиња, Аунг Сју Ћи, али у земљи још има „заточеника савести” и још траје унутрашња побуна праћена етничким насиљем.

Да је Вашингтону стало да Мјанмар (име Бурма је промењено 1989, али америчка администрација то није признала) извуче из кинеске орбите постало је јасно кад је земљу у децембру 2011, обнављајући дипломатске односе прекинуте 1988, посетила државна секретарка Хилари Клинтон, први амерички званичник таквог нивоа после 50 година. Део америчких санкција је потом ублажен, али су многе остале.

Потез је веома брзо почео да доноси геополитички профит. Кина је окривила „америчко мешетарење” за суспензију њеног 3,6 милијарди долара вредног пројекта изградње бране у сливу главне бурманске реке. Пекинг је то протумачио као директан удар на његове интересе у земљи где је главни инвеститор и главни снабдевач оружјем.

Обамина посета не значи да ће то већ сутрадан после његовог одласка бити промењено, али ће Мјанмар свакако бити „маркиран” као још један потенцијални партнер у америчком „заокруживању” Кине, серијом партнерстава у Азији.

Питање је међутим да ли су Бурманци у позицији да се сасвим окрену на другу страну. Америка је далеко, а Кина сасвим близу. Не би зато било изненађење ако би покушали да максимално искористе новог пријатеља, не одбацујући при томе предности веза са старим.