Будући власник пилеће фарме

Солун – Tишинa je прoстoр бeз букe и мeни и мojим филмoвимa je нeoпхoднa. Она је увек била потребна и Жан-Пјер Мелвилу, од кога сам много нaучиo, а учио сам и oд Кaрнea, Taтиja, Рeнe Клeрa. Нaрaвнo, и Чaплинa, Буњуeлa, Хичкoкa, Бастера Китона. Кaдa мaлo бoљe рaзмислим, ja у свeт филмa нисaм дoнeo ништa свoje.

„Крao“ сaм, aли нисaм тo мнoгo мoгao чинити бeз „скaкaњa” oд пoлурeaлистичких бajки дo oзбиљних мeлoдрaмa- каже у интервјуу за „Политику“ Аки Каурисмаки.

Култни фински и европски редитељ, сценариста, продуцент и дистрибутер, аутор је филмова у којима људи мало говоре, ретко додирују једни друге, још ређе покрећу мишиће лица. Филмова, у којима обавезно постоје пси, цигарете, алкохол, стари аутомобили, празне улице, добра музика.

Али, и нешто магично у начину на који редитељ урања у непозната места, међу готово ванземаљске људе и њихове ирационалне дијалоге који сведоче непокоравању друштвеним и филмским правилима, према којима се Каурисмаки односи са познавањем и екуменским размевањем, и са сузама и са смехом, са вером у њих и надом за њих.

И сви ти његови филмови – од  „Аријела” преко  „Злочина и казне”, „Живот боема”, „лењинградски каубоји”, „Сенке у рају”, „Човека без прошлости”, „Светла у мраку”, па до „Авра”- приказивали су се из дана у дан на 53. Солунском фестивалу у оквиру комплетне Каурисмакијеве ретроспективе коју прати и књига о његовом стваралаштву и „Златни Александар” за изузетан допринос филмској уметности...

Стално имате ретроспективе, почели сте их имате као веома млади, сећам се чак једне у Бергаму крајем осамдесетих година а почели сте да снимате тек средином осамедесетих?

То је добро, јер треба да сте активни док сте млади и жељни да што више људи види ваше филмове.

А шта је са наградама које сте добијали и шта је са тим што важите за „најомиљенијег канског губитника”?

Јесам губитник, али не у Кану. Моје губитништво је веома лако реализовати јер је то део мене. Ја знам како да губим. Имам за то рецепт. А уосталом, мој пас је два пута добио награду у Кану.

Ваша Лајка?

И њени потомци. Ја волим псе, за људе не марим, осим за неколико жена.

У чему је разлика када радите са псима као глумцима и људима?

Нема разлике, ја сам у истом свету. Њихов посао је да причају или да лају, ја ионако нисам на екрану. Пси не говоре и не причajу глупости пoпут људскe рaсe. Зaтo у мojим филмoвимa имa пaсa. Вeћ пeт гeнeрaциja мojих Лajки-глумицa.

Нешто сте најављивали да ћете престати да снимате филмове?

Најавио сам да нећу снимати филмове док не пронађем прави филмски материјал.

Шта је за Вас прави филмски материјал, прича о будућности Европе?

Једина будућност Европе биће финансијска држава која ће нас држати у једном комаду.

Нешто о томе сте говорили и у филму „Авр”, нисте променили мишљење о „срећној породици” званој ЕУ?

Не, напротив , супротно – моје мишљење је све горе и горе. Европа је менално мртва. Где год да кренете, у Париз, Лондон, Рим, Шведску, Финску, било где, сачекаће вас иста техно музика.

То је цена глобализације или американизације?

Не, него последица глобалног капитализма који нас убија све и претвара у пуке конзумере.

Какав излаз из тога видите, да изађемо свугде сви на улице, као што то ових дана раде Грци?

Да изађемо, него!  Што се Грка тиче, њима би било боље да се врате драхми, да изврше девалвацију и онда контролишу сами своју економију.

Стално сте нешто забринути за Европу и „европске проблеме”?

Европски проблеми су много велики, али је основни проблем веома једноставан: људска врста је на крају пута зато што убија природу. За две деценије неће више бити нити једне рибе у океану, неће бити ни океана. А знате зашто? Зато што ми не маримо. Ви и ја. Претворили смо се у поуке конзументе.

И шта чините против тога, осим што снимате филмове?

Није важно шта чините уколико то чините сваки дан.

Ваши филови у себи ипак садрже поруке наде, шта у Вама и око Вас буди наду, посебно после „Авра”?

После Авра је океан.

Као симбол, чега?

Као симбол сам по себи.

А после океана?

А после океана је Њујорк, па ако умете да пливате на дуге стазе и при томе се не давите, стићи ћете. Кад-тад.

А где је Холивуд?

Постоје два Холивуда. Оригинални Холивуд до 1962. године и „Нови Холивуд“ који је ..., не постоји реч којом би га описао.

Кога тамо „преко баре” цените?

Џима Џармуша.

А кога још, негде друго?

Идрису Уедраога из Буркине Фасо.

Да, он је добар човек и добар редитељ. Сада Вас много боље разумем и тачно могу да замислим вас тројицу како на пустом острву стварате нови свет.

Ха! То ипак не би могли без бар једне жене.

А Мелвил?

Ако Џармуша називам „Мистер успорени”, Мелвила зовем „Мистер стил”. Бастер Китон је мој највећи херој, чак већи од Џармуша, али му то немојте рећи. Када је Холивуд одбацио Китона, постао је фармер пилића. То ћу и ја једеном урадити, подићи фарму пилића, али не да их једем већ да их гледам.

Шта ће Вама фарма пилића када имате винограде и малу винарију у Португалу? Ту сте слични сте Кополи?

Досадан момак, скоро као Лукас.

Читате ли пуно?

Свакога дана читам као манијак. Имам за то добру концентрацију и читам све ново што изађе. Једино филмове гледам уназад.

Уназад?

Да, враћам се уназад. Гледам поново старе филмове и фасцинира ме чињеница да су мајстори већ одавно све рекли и све снимили. Сада сам близу браће Лимијер. Враћам се уназад у филмску историју.

А некада сте гледали све ново што се појави и били члан чак шест кино клубова?

Био сам прави филмски манијак. Гледао сам минимум четири филма дневно. Ишао сам аутостопом до Париза и назад да бих гледао неки нови филм и правио сам сличне глупости само да не пропустим нешто ново и важно. Сада сам у филмској историји.

Са Чаплином?

Што сам старији Чарли Чаплин за мене постаје све важнији и важнији. Чаплин је геније, његова режија маестрална. Код њега је све прецизно до најситнијих детаља.

Многима сте узор, сада млади аутори снимају неке своје „каурисмакијевске” филмове?

Не волим то. То да сам некоме узор.

Е, сада се понашате се као „стидљивко”!

На неки ексцентрични начин ја и јесам веома стидљив!

Да, како да не, а какви сте током снимања?

Све се кратко договорим и увек снимам само једну клапу. Не причам много, само им прстом покажем је ли добро и идемо ли одмах даље.

Како изгледају Ваши сценарији, колико страница имају?

Сценарио, ако га ја пишем, има око 60-так страница, детаљно исписаних, са сваком могућом назнаком глумцима за сваку могућу сцену, укључујући и смернице шта очекујем од њих. Ту су и инструкције и директору фотографије и свим члановима ауторске екипе.

А музика, и избор музике имате у глави унапред?

Не, када седнем у монтажу, понесем своје плоче које волим и полако уклапам оно што ми се чини најадекватнијим за поједине сцене. То је често чист хазард.

Колико времена проводите у монтажној соби у односу на време које проведете снимајући?

Све више и више. Старим.

Али, колико видим нећете ви још стати, боже здравља бићете као Маноел де Оливеира?

Ха! Е он је стварно легенда. Жао ми је што је тренутно у болници, а требало је да буде сада у Бразилу и снима нови филм.

Ускоро ће на фестивалу у Риму бити приказани и Ваш и Оливеирин кратки филм у оквиру омнибуса „Центар града”?

Хоће, и драго ми је што сам са њим у друштву...