Разједињене Америчке Државе

Сједињене Америчке Државе претварају се на наше очи у Разједињене Америчке Државе. Настају два непријатељска табора готово подједнаке величине. Јаз је све дубљи, а поделе враћају у времена рата Севера и Југа.

Политички систем притиснут је апсурдном количином мржње, економија је у стагнацији, инфраструктуру сувише лако руши ураган „Сенди”.

Једна Америка, коју представљају социјални либерали, урбана младеж, све више жена, Афроамериканци и Хиспаноси, геј популација и бранитељи права на абортус, наспрам друге Америке конзервативних белих индивидуалаца, богатих, јеванђеоских хришћана, тврдог Југа, милитантних чувара моралности и неспутане америчке моћи.

Прошла су времена када је Франклин Д. Рузвелт, представљајући „Њу дил” као начин изласка из Велике депресије 1930-их, храбро уверавао сународнике да колективна подршка социјалном систему не значи социјализам већ слободу која ће на дуги рок ојачати Америку.

Две кључне теме кампање Барака Обаме и Мита Ромнија то су јасно разоткриле: да ли Америци треба више или мање уплива владе, и да ли су виши порези богатима прави приступ праведнијој расподели или су дефинитивно супротни америчком систему?

Силина старих расправа говори много о опадајућој кохезији нације.

Обама у првом мандату није успео да политички обједини земљу. Што је више покушавао да се приближи републиканцима, њихове позиције су постајале све екстремније, елеминишући перспективе компромиса.

У последње четири година републиканска половина чинила је све да поквари оно што је покушавала демократска половина, без обзира на то о чему се радило. Многи закони торпедовани су и пре него што би стигли на гласање у Конгрес. Све то наговештава много више од класичне улоге опозиције.

Америка запада у системску политичку кризу у коју је гурају све јачи „амерички талибани”, ултраконзервативци којима је Обама одувек био „социјалиста” и „слабић” који је заборавио на свету дужност Америке да интервенише по свету. Они којима је Дарвинова теорија еволуције ђавоље дело, хомосексуалност болест, док проповедају да је жена дужна да се потчињава мушкарцу.

Недостатком истрајности и олаким повлачањем, председник им је у првом мандату повлађивао. Показало се да минско поље око Беле куће, доле према Капитолу, лако обесхрабрује и најкуражније станаре на адреси Авенија Пенсилванија 1600.

Обама је, попут претходника, схватио да је председниковање необична институција, мање моћна него што показује фолклор који је окружује. Он нема глас у законодавном процесу, сем вета – који супер већина Конгреса може да поништи.

Он је врховни командант, али само Конгрес има право да прогласи рат. Своју извршну власт дели са 50 гувернера и разним федералним ентитетима.

Док је Обама ове лекције савладавао, у међувремену је напукла романтична веза коју је с већином Американаца успоставио 2008. када је, лансиран на крилима орла, председничке изборе добио с маргином од готово 10 милиона гласова.

Тада је разбудио наде и нудио велика обећања. Сеизмичка финансијска криза 2009, коју је директно наследио од Џорџа В. Буша, отварала му је прилику да Америку промени набоље.
Ко би помислио да ће током наредне четири године у тој мери потрошити кредит који му је био бланко исписан? Без обзира на то што је у понечем успео, рецимо реформа здравства и спасавање ауто-индустрије, многа обећања остала су неостварена.

Истопили су се визионарски слогани „наде”. Његови противници су се умножили.

Зато је, после апсурдне количине новца и времена које је Америка потрошила да би изабрала свог лидера, морао да прође кроз неизвесну кампању коју су више карактерисали његови напади на републиканског ривала Мита Ромнија него поносно набрајање сопствених достигнућа.

Обама је обезбедио други мандат, али је победио без тријумфа.

Да је Ромни остао доследан, да пред крај кампање није покушао да се представи у софт варијанти, да је схватио да бела Америка постаје мањина и да је покушао да придобије Хиспаносе незадовољне кризом, Ромни би можда и победио. Што је закључак који плаши.

Америка је на силазној линији. Од времена финансијске имплозије 2008, која је милионима Американаца одузела куће и радна места, претвара се у земљу ограничених могућности. Бледи њена атрактивност.

Читам, само један пример, да је пре две деценије Америка производила 40 одсто соларне технологије која се продавала по свету. Данас продаје тек пет одсто. Главни такмац, Кина, за само неколико година свој удео са шест подигла је на импресивна 54 процента.

Многи Американци губе веру у будућност, док Америка престаје да буде узор као лидер слободног света. Како каже славни амерички сценариста Аарон Соркин, Америка данас тај свет предводи у само три категорије: по броју затвореника по становнику, по броју одраслих који верују да анђели заиста постоје и по трошковима за одбрану који износе колико и наредних 26 држава заједно.

Показује се да земља која себе описује као највећу силу света није у стању да ефикасно реши своје проблеме. Калифорнија заиста троши више новца на затворе него на универзитете.
Истовремено, док криза удара на социјалне, политичке и духовне темеље, уништавајући осећај заједништва стваран у пионирским временима освајања Запада, знатан број Американаца није спреман на озбиљну дебату.

Испада да је критика издаја америчке величине. У Америку су се уселиле озбиљне поделе које обележавају нови старт старог председника.

Но, ако је располућена Америка новост, ништа се није променило, и неће се променити барем наредне две године, на релацији председник–Конгрес. Обама и даље нема симултану контролу, па ће републиканци у Представничком дому наставити да по сваку цену блокирају председникове амбиције да оствари оно што није успео у првом мандату.

Избори су одредили победника, али тешко да ће се пресећи чвор у који су две странке уплеле Конгрес. Шта онда наредне четири године могу да донесу таквој Америци?

Обама није добио тако убедљиво да би имао мандат за озбиљном „променом” што у оквирима америчког антиквитетног система указује да ни од његовог другог мандата не треба очекивати превише. Само низ малих корака.

Да би повратили део загубљене кохезије нације, демократе и републиканци би морали да покажу спремност на „велико ценкање” и обостране уступке, али тога за догледно време неће бити.
Заборавимо новембар 2012. јер је трка за Белу кућу 2016. већ почела. Бескрајни амерички изборни процес као да никада не престаје. Америчка верзија британског „Краљ је мртав. Живео краљ”.

Многи, попут Хилари Клинтон, могу да помисле да се њихов тренутак приближава. Сем Ромнију. Американци не воле губитнике. Политичко бојиште прекривено је телима неуспешних председничких кандидата који су преко ноћи одлазили у заборав.

У америчким животима нема другог чина, говорио је писац Скот Фицџералд. Збогом, Мит.

Но, ако вероватно нећемо више гледати улицкано-опуштеног милионера, не значи да је његов пораз крај конзервативизма који је заступао. Насупрот.

Обама јесте добио нову прилику да препозна знакове времена, али не зависи само од њега да ли ће на споменику који ће једног дана добити писати нешто више од тога да је Барак Хусеин Обама био први црни председник Америке.