Дарови „новинарства”

Редовни су на промоцијама, изложбама, књижевним вечерима... Дођу још пре почетка догађаја. Заузму ниски старт пред столом за послужење. Почисте закуску док си појео кекс. Пиће само што у џепове не сипају. Званично отварање не одслушају. Јер, тад крећу у потрагу за поклонима које деле организатори...

Они су „новинари”. Боље речено, тако се представљају јер за редакције ни не знају. А нема где не иду – од отварања реновираних хотела до изложбе младих сликара наиваца.

Баш на таквој једној поставци младих уметника у Скадарлији упознали су се Рале, прекаљени припадник поменуте псеудожурналистичке банде, и Мићко, новинар практикант. Почеше „колегијално” да ћаскају.

– Колико дуго новинарите, колега? – упита Рале.

– Богами, ево већ два месеца! – усправи се Мићко.

– Ооо, па добро дошли у професију! Сад ћу ја вас да упутим у тајне заната – рече Рале, па дограби вино. Нали га на екс. Узе друго.

– Видите, младићу... – обрати се Мићку. – Важно је да на време спазите шта организатори поклањају на оваквим догађајима. Ако деле рецимо мајице, трчите!

– Зашто?

– Да можете да замените ако вам величина не одговара, пре него што разделе остале!

За разлику од оно мало отменог света што се скупило и лагано пијуцкало вино, Рале је у слаповима наливао у трбух.

Отварање је почело. Говор госпође која је изашла на бину мешао се са жагором „новинара” из ћошка. Једном је зврндао мобилни. Другом је пала торба на патос. Трећи је псовао док је прстима јурио слаткише на тацни. Најзад је захватио три, за сваки случај. Рале је обарао рекорд у брзинском доливању Дионисовим пићем.

А Мићко је, са бележницом у руци, ћулио уши да савесно запише речи беседнице. Узалуд.

Када је свечаност завршена, Рале је разочарано констатовао да нема поклона за новинаре. Одлучио је да сам себи прибави дар. Са стола је здипио вадичеп. Био му је преко потребан да отвори флашу вина коју је „присвојио” на јучерашњем отварању Бијенала керамике.