До докторске титуле уз петролејку

– Био сам одличан ђак, чак и ђак генерације у средњој школи. Али, пријемни испит за медицински факултет полагао сам три пута. Проблем је била хемија која се у медицинској школи мало учи, а ни на факултету јој се не поклања нека пажња – само колоквијум се полаже. Био сам упоран, јер медицину волим, а знао сам и да из ове беде у којој живимо морам да се извлачим – казује др Слађан Митић и додаје да је захвалан другарима који су му помагали књигама, скриптима, па и новчаним позајмицама, кад је било најтеже.

Кућа Митића је крај пута који води у Прокупље. То, заправо, још и није кућа: само приземље са две-три просторије. А нема ни струје, ни воде, ни канализације, немају укућани ни телевизор, ни компјутер, ни друге апарате, иако је 21. век. У тим условима Слађан је учио и средњу школу и полагао испите на факултету. Показује нам лампу на гас уз коју је проводио ноћи над књигама. И ону на батерије, коју је купио јефтино код Кинеза.

– У току студија становао сам приватно у собици два са два. Плаћали смо 50 евра месечно, а бар сам имао струју. То је било на периферији града, па сам до факултета ишао 45 минута пешице, јер није било пара за аутобуску карту. Нисам успео да добијем ни дом, ни стипендију, ни кредит, иако сам све испите давао на време и са високим оценама. Одбијали су ме због оног кашњења за упис. Најтеже ми је било викендом и за време распуста кад дођем кући: мора да се учи, а светла нема. Па ипак, био сам упоран – вели Слађан.

А те, 2006. године, кад је положио пријемни испит и почео студије медицине у кући нико није имао посао, кућу су тек започели... Ни за шест година стање се није много поправило. Драгица и Предраг, Слађанови родитељи, радили су 14 година у Словенији. Тамо им се Слађан и родио. Онда је дошла 1991. година, када су морали да се врате у Србију. Предраг је једно време радио по уговору код војске, учествовао и у сукобима 1999. године, али никакву надокнаду није добио. Од оно мало уштеђевине почели су ову кућу, коју не могу да заврше већ три деценије.

Предраг се сам прикључио на електричну мрежу. За то је осуђен на годину дана затвора, условно. И то је био и један од разлога што ни до данас нема прикључка. Он нам објашњава да су, кад је предао захтев, дошли људи из дистрибуције и рекли му да ископа рупу за стуб како би се мрежа изместила на безбедну даљину од куће. Он је то урадио и – чека већ шест година.

Бора Михајловић, технички директор Електродистрибуције у Прокупљу, казао нам је да ће све учинити да помогну овој породици, иако је прикључење „на дивље“ под посебним третманом. Са Братиславом Словићем, референтом за прикључке, посетили смо заједно кућу Митића. Има наде, кажу, да ускоро и ова кућа добије струју.

Наговештај да ће бити боље јесте и чињеница да су мајка Драгица и сестра Зорана недавно добиле посао у овдашњој фабрици „Леони“. Слађан не верује да ће и он, после обавезног стажа, моћи да се запосли овде. Јер, рече, посао у Прокупљу већ чека 26 лекара. Не верује да ће му много помоћи то што има висок просек оцена.

– Судбина ће ме, сви су изгледи, вратити у Словенију. Што опет захтева упорност. Кад сам пошао овде у први разред основне школе, нисам знао српски језик, али сам га савладао. Сада, изгледа, биће потребно да опет учим словеначки.