Глумац – јавни службеник

После пет месеци несугласица и узбурканих емоција које су блокирале рад Атељеа 212, Кокан Младеновић, директор ове позоришне куће, поднео је крајем прошле седмице оставку на ову функцију, са жељом да промовише систем непостојања сталног ангажмана и да личним примером покаже да одлазак на тржиште није ништа страшно. Младеновићевом оставком стављена је тачка на вишемесечни сукоб директора и дела глумачког ансамбла, али су наговештена и многа горућа питања којима ће у будућем периоду Скупштина града Београда, као оснивач Атељеа 212 и других градских позоришта морати озбиљније да се позабави. Између осталих, избегавање радних обавеза, свођење сталног запослења на подмиривање социјалних потреба...

Тим поводом реаговао је и Драган Ђилас, градоначелник Београда, нагласивши да је Кокан Младеновић био добар директор.

„Жао ми је што смо изгубили доброг директора који је покушао да промени неке ствари, не увек на адекватан начин, али са добром идејом. Сви у београдским позориштима морају да схвате да систем функционисања који сада постоји није одржив, јер град Београд нема новца. Они које град буде стално плаћао постаће јавни службеници и имаће своје обавезе. Глумци који не желе да имају такве обавезе постаће слободни уметници које ће редитељи позивати да глуме по уговору. Ко буде желео да буде директор, мораће да покаже да је завршио менаџмент у култури и да има потребно знање, а уметнички део треба да препусти уметничком директору”, објаснио је Ђилас.

Градоначелникова изјава да ће глумци које плаћа град убудуће имати статус јавних службеника отворила је, чини се нову страницу у позоришном животу престонице и уместо нових брижљиво одабраних и урађених премијерних представа најавила да ће актуелна сезона бити занимљива и због дешавања са друге стране сцене.

Драмска уметница Горица Поповић, тврди да „платице глумаца” нису највећи проблем у култури Београда, већ да је важно да: „реформа културе буде дефинисана и спроведена после јавне расправе у којој ће учествовати сви, па и глумци”. Њен колега Светислав Буле Гонцић напомиње да је неопходно системско решење у којем ће свако знати своје обавезе у односу на оснивача позоришта у којем ради. „Никаква потврда статуса преко неких привилегија не траба да буде испред озбиљног рада и уметничког стварања”.

Добро је што је случај Атељеа 212 натерао градске власти да обрате пажњу на културне проблеме – у овом случају само на позоришта, и на томе та брига не би требало да се заврши.

Менаџерски модел у култури је свакако потребан, али ту треба бити веома опрезан. Не може се цела култура стављати на тржиште, јер тако свакако не би опстала. Потребна је и елитна и алтернативна и експериментална култура. Најопасније за културу једног друштва је повлађивање укусу маса.