Блиставо и страшно

Велики је човек био Беким Фехмиу. Уметник. Глумац. Упознала сам га 2003. године док сам у Југословенском драмском позоришту режирала драму ’Тераса’, Ваве Христића. Бранка Петрић је била у подели, а он ју је чекао после проба. Касније, када је представа почела свој живот са публиком, седела сам са њим у позоришном бифеу. Долазила сам на свако извођење и због глумаца и због дружења са Бекимом да као у неком продуженом детињству слушам његове приче. Баш је умео да прича: о људима, о себи, о догађајима из свог узбудљивог уметничког живота, да опчини слушаоца личном митологијом. Пио би кафу, полако и слатко и приповедао о блиставим и страшним догађајима.

Нисам га пуно запиткивала али сам умела да тражим да ми после месец, два, поново исприча неки догађај о џиновима или патуљцима, у људском смислу. Јер на свом уметничком путу упознавао је и џинове и патуљке и увек, остајао људина – човек од интегритета. То је ретка појава. Поготово данас,када људи пресвлаче своје биографије, уверења, „стајлингују”своје личности на тржишту било оно уметничко, политичко или свакодневно. Нема везе то манекенско преодевање са теоријом прилагођавања зарад елементарног преживљавања, већ више са стратегијом отимања од живота, зарад новца, аждаје сујете и других ниских страсти.

Знаковита је епизода из Бекимовог живота кад одбија на предлог продуцента да промени име и презиме. Његова каријера у том тренутку галопира ка звездама, снима стране филмове са најзвучнијим именима. Препознају у њему брандовску харизму и таленат, али за разлику од Марлона Бранда његово име и презиме Беким Фехмиу тешко се изговара, па предлажу нешто што је већ устаљена филмска пракса, да добије ново име, лакше памтљиво. Не разумеју његов категорички отпор, неприлагодљивост, тврдоглавост. На албанском Беким – Бенедиктум значи благослов народу. У Бекимовом случају живот је испунио задатост имена. Био је благослов и свом народу и Југославији и свету. Амбасадор Југославије, каквим се најдубље осећао, кад год је снимао широм света. И данас је у Италији на листи најпопуларнијих глумаца, због лика Одисеја. Глумио је на албанском, српскохрватском,ромском,енглеском, италијанском,турском, шпанском, француском језику.Утицао је на драматуршка решења, поправљао сценарије, давао несебично идеје, све за добробит целине а не само свог лика. Није био парцијални професионалац већ професионалац у вишем смислу те речи.

Други део аутобиографије „Блиставо и страшно” читала сам као растварање мита у којем митски јунак на свом путу ка пуноћи живота и самоспознаје има своје учитеље, помагаче, непријатеље. Први учитељи су родитељи. Речи оца: „Децо моја не постоје добре и лоше нације, добре и лоше религије. Постоје само добри и лоши људи”. Речи мајке: „Учини добро, баци у море. Ако ти неће знати риба, знаће ти Бог”. Те речи прате га као снажни унутарњи гласови. Помагачи су и уметници који живе у стилу: Таленат се таленту радује. И човек човеку. Непријатеља је много а истински боли кад Беким у једној реченици или опису ситуације оголи значајног уметника а ситну душу. Боли изнова распад Југославије. А многи и данас уважени, имаће прилику ако буду читали књигу, да се сусретну са својим речима и поступцима од пре тридесет година. Можда и са стидом. Потресно је његово сећање на један догађај који се збио 1982: ,,Вече. Седим у бифеу Атељеа 212. Ушао је колега Зоран Радмиловић, гладећи своје густе бркове. Наслонио се на зид, шармантно истурио стомак и почео да га глади задовољно пуштајући звуке подригивања: ,,Ох, ох, ох. Зоро, дај ми једну добру кафу”.

,,Јеси ли се толико најео баклава?”, добацио му је други колега.

,,Јесам, маму вам ј…. националистичку.”

Те вечери сазнајем да је Зоран Радмиловић, у знак протеста, сваког дана и вечери, посећивао поразбијане посластичарнице у Београду чији су власници били Албанци. Није био јешан, али би попио неку бозу или кафу и охрабривао их. Зоран Радмиловић је био Човек.”

Бекимова одисеја хвата ритам времена националиyма, мржње, које га доводи до тога да напише: „Осећам се као ’Човек пева после рата’, Душана Васиљева, који песму завршава: Ја сам жељан зрака, и мало беле јутарње росе, остало вам на част”.

Часно би било да једна филмска награда носи Бекимово име.